Delo

286 Д Е Л 0 лико жељено сунце разасу, једног дана, свој царски блијес, од кога један мршави снопићак, попут оног што се у икони Благовијести види над ликом Дјеве Марије, озари и убого шљеме наших пострадалих племића, Перуна и Божидара Мартиновића. Наиме: Миле Мартиновић, рођак и врсник старога Перуна, у својству управитеља књажевске соларе на Плавници проневјери грдан државни новац и запетља рачуне и протоколе, — због чега буде лишен службе, окован и бачен у тавницу. Послије трогодишњег тавновања и двогодишњег нерада и сиротиње, успје да се поново додвори ђе треба и да, према оној: коме је Бог отац ласно му је бити светац, поново буде наименован за настојатеља државног рада при градњи новог никшићсног манастира на Петровој Главици. Потребујући повјерљиву особу а желећи да својим положајем користи послије себе прво својој својати, настојатељ Миле се сјети Перунова приспијенка. И, једно јутро, Његово Високоблагородије „господин“ Божо Мартиновић—Бајица се обре у улози писара раме уз раме свога тако исто високоблагородног стрица Мила. И заиста, одмах се виђе да се г. настојатељ није преварио што је синовца свога повјерења удостојио. Божо се показа врло вриједан, умјешан, добросрдачан и поуздан радин. Дочепавши се једва једном жељене и дуго сниване службице, био је увијек први на послу а потоњи с посла. Канцеларија му је била у једној, за тај циљ од дасака склепатој, бараци уза саму грађевину; у њој један астал, прекривен мавеним картоном, а по њему неколика увезата табака хартије и један подебљи протокол, у коме је он марљиво сваког дана уписивао имена радника и радница и природу њихова рада: камени мајстор, трањоноша, водоноша, минаџија, скелеџија и т. д., и по души и по срцу, заслужену надницу свакоме осијецао. А протоколи су му били тако чисти, уредни и краснописни, да их је милина било погледати. Настојатељ је у њему имао не само добра писара, него почесто и правог замјеника и увијек, то што је најглавније, сигурна повјереника. Јер његови дуги плавнички прсти и настојатељски нокти нијесу се ни овом приликом склапали само на молитву према новој цркви. За ту му сврху, а усљед преназобаности соли на Плавници, вјештине није мањкало. Јер док се овца не осоли, и не мари за њу; али, кад је једном окуси, у воду ће скочити за њом. Тако је и са дефицитлијама и лоповима. Његово Висо-