Delo

господин" БОЖО 287 коблагородство господин Миле Мартиновић—Бајица, настојатељ рада на никшићском манастиру, није благоизволио себи чинити изузетак. Само што је, опамећен искуством, овом приликом радио вјештије. Са хиљаду радника нека је од сваког закинуо по солад дневно, то му је чинило неких двадесет круна на дан поврху одсијечене му плате од сто форинти мјесечно. Толико на радничким надницама, а ништа мање при куповини и исплати материјала. Наравно, да он то сам није могао чинити; неко је морао знати па чак га и потпомагати, и, у случају изненадне несреће и контролне изнебушености, чак га и заклонити својим леђима и својим образом. А тај је неко био нико други до наш наивни и доброћудни напућенко „господин" Божо. Не само дани, неђеље и мјесеци, но су се и године за годинама низале и промицале једна за другом као зрнца у бројаницама, и једне остављале а друге затијецале: Г. Мила настојатељем и све дебљим и богатијим, „господина“ Божа писарем и све љепшим и ођевенијим, раднике радницима и експлоатисаним јадницима, а никшићски манастир све кабастији али и још далеко од свога довршења. Ма да положај једног радничког писара није то што и онај једног министра, војводе, бригадира, великосудије, консула, командира. капетана, општинског предсједника или секретара па ни перјаника московске царице, ипак је он за сујету наших сојли Мартиновића био од пресуднијег значаја но што је то на први мах иком изгледало. Њим је, на првом мјесту, „господин" Божидар, са својом систематском платицом од по двије круне дневно, могао побоље подмиривати и своје домаће потребе и своју „господску" амбицију и претенциозно властелинство задовољавати. Имао је да боље и једе и пије и да се љепше одијева и међу људе појзвљује и с друштвом и главарима троши, и он и његови. С друге стране, није више лендованио ни обијао табанима пусте улице као манита хајка по пазару; те, мало по мало, и ђечија задиркивања и калцаканске попијевке утркмише, и свјетина, која се само златном телету клања и над пуном чашом и чанком молитва, попрестаде да га на сито и решето вије и развијава. Интересантно је Божа било виђеги на дужности. Сама помисао, да и он некоме заповиједа, да је и он над неким старији, и да и њега неко слуша, преображавала га је, стварала блаженим и испуњавала поносом. Сем тога. давши му се прилика да га подчињени му мајстори и радници титулирају „господи-