Delo

288 Д Е Л 0 ном“, хар му се палио а збр надимао груди да се ocjehao и ширим и крупнијим од брда Будоша. Особито је уживао да сједне на један повисок отесаник пред бараком, те да одатле посматра рад и раднике, савија цигар, и само прстом махне на ма ког од мајстора, а овај гологлав долети те му искреше и дода да запали. А, у подне и у вече, кад би се пајдос викао и дневни рад прекинуо, „господин" би Божо пригрнуо свој трештински капут, нарогио га лактовима, па се кренуо спуштати низ дуге и високе камене степенице низ Петрову Главицу, он први и сам на песетак корака а цио остали свијет па за њим, на пристојном одстојању, у пристојном држању и пристојним и одмјереним кораком. Кад би дошао на дужност у јутру или послије подне па ако му који радник или мајстор не би салутирао, или ако би се који преварио да га ђе при сусрету не поздрави под војнички, томе би црни гавран на вагану заграктао: или би му надницу снизио или би га с рада отпустио. Иначе није прећеревао над надничарима, није их злостављао ни излагао опасностима без невоље, и старао се да буде са свима на лијепо. Радници су му се спрва кришом подсмјејкивали, доцније га спознали и обикли и трпјели, а на крају крајева завољели тако, да су се, сасвим по нагону и без првашњег роптања и подмигивања, покоравали његовим частољубивим каприцима: звали га „господином“, поздрављали га, ишли за њим као кабадахије за Господарем, додавали му воду и кресиво и слушали га за све што нареди. Тако дакле „господин" Божо у својој власти. А Перун? А Ика? А Драга?... Е, њиховој срећи није било краја. Ики се нијесу измицале џезве и ибрици из огња а друге и коне с пријеклада ђе су хвале и славопојке, дубоке колико и кафени ибрици а слатке као и шећер, у почаст Божа и његовог „господства“ лећеле као снијежне пахуљице о Савину-дне, да их, баш као и ових о Ђурђевудне, нестане чим се часне друге и ласкаве коне удаље од Ике и њених ибрика. Драга се тек сад ођела и наредила, накинђурила, намазала, окренула косе под а-ла-франко, понијела и дигла пустуљу на тојагу, па уза сокаке низа сокаке, ни да је богами права шћер правог Господина Божа. Али је тек Перуна виђети вређело пара. Његова се разјап;Бена сујета и незајазна а урођена амбиција у колико поумирише у толико му бајичке груди надуше и раширише. Та зар и писарско звање није служба Господару и отаџбини, и зар пуни ваган није