Delo

328 Д Е Л О трешта: то беше велика стаклена вазна (не скупа) на мраморном подножју, за коју запе Димитрије Фјодоровић, трчећи поред ње. — Не дај га, држи га! — завапи старац. — У помоћ! Иван Фјодоровић и Аљоша ипак достигоше старца и силом га вратише у салу. — Што јурите за њим! Он ће вас збиља тамо убити! љутито викну на оца Иван Фјодоровић. — Вањичка, Љошечка1, она је, дакле, овде, — Грушењка је овде; сам је, вели, видео да је протрчала... Он грцаше. Он се у овај мах не надаше да ће доћи Грушењка, и сад наједаред глас, да је она овде, у часу га изведе из памети. Он сав дрхташе, он као да беше полудео. — Та ви сте, за Бога, сами видели да није долазила! викаше Иван. — А можда је кроз онај улаз? — Ама он је закључан, онај улаз, а кључ је у вас... Димитрије се наједаред опет појави у сали. Он је, наравно, онај улаз нашао закључан, а кључ од забрављеног улаза збиља беше у џепу Фјодора Павловића. Сви прозори на свима собама беху такођер затворени : ни од куда, дакле, Грушењка није могла проћи, и ни од куда није могла искочити. — Држите га i — цикну Фјодор Павловић, чим опет спази Димитрија. — Он ми је тамо у спаваћој соби новац украо! И, отевши се од Ивана, опет полете на Димитрија. Али овај подиже обадве руке и наједаред зграби старца за оба последња чуперка његове косе, што му још беху остала на слепим очима, трже га и са тутњем га груну о патос. Он још два или три пута удари лежећега петом по лицу. Старац страшно зајаука. Иван Фјодоровић, премда не беше тако јак, као брат Димитрије, обухвати га рукама и свом снагом га отрже од старца. И Аљоша му свом својом снажицом поможе, обухвативши брата спреда. — Лудаче, та ти си га убио! — викну Иван. — Тако му и треба! — викну Димитрије, тешко дишући. — А ако га нисам убио, ја ћу још доћи, да га убијем. Нећете га сачувати. — Димитрије! Одлази напоље одавде одмах! — старешински викну Аљоша. — Алексије! Кажи ми само ти, теби ћу једином веровати: 1 Скраћено — место: Иване, Аљоша. *