Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 329 је ли била она сад овде, или није била? Ја сам је сам видео, како ie овога часа поред плота из сокачета на ову страну шмурнула. Ја викнух, она побеже... — Кунем ти се, она овде није била, и нико је овде уопште није ни чекао! — Али ја сам је видео... Значи, она је овде... Ја ћу одмах дознати где је она... Збогом, Алексије! Језопу сад о новцу ни речи1, а Катарини Иваиовној одмах иди и неизоставно реци: „казао је да вас поздравим, да вас поздравим! Управо да вас поздравим и да вам се поклоним!" Опиши јој овај призор. У тај мах Иван и Григорије подигоше старца и меткуше га на наслоњачу. Лице му беше крваво, али је иначе био при себи и пожудно је слушао вику Димитријеву. Њему се још непрестано чињаше да је Грушењка збиља негде у кући. Одлазећи, Димитрије Фјодоровић га мрско погледа. — Не кајем се због твоје крви! — викну он, — чувај се, старче, чувај машту, јер и ја имам машту! И ја тебе проклињем и одричем те се сасвим... Он истрча из собе. — Она је овде, она је јамачно овде! Смердјакове, Смердјакове, једва чујно рокташе старац, прстом позивајући Смердјакова. — Нема ње овде, нема, ви, безумни старче, — љутито викну на њега Иван. — Ето га, паде у несвест! Воде, пешкир! Мичи се, Смердјакове! Смердјаков полете по воду. Старца, напослетку, свукоше, однесоше у спаваћу собу и метнуше у постељу. Главу му превезаше мокрим убрусом. Ослабивши од коњака, од јаких осећања и од ббја, он наједаред, тек што осети јастук, укрсти очима и занесе се. Иван Фјодоровић и Аљоша вратише се у салу. Смердјаков изношаше црепове од разбијене вазне, а Григорије стојаше код стола, мргодно оборивши поглед. — Како би било да и ти поквасиш главу, па да и ти легнеш у постељу, — обрати се Григорију Аљоша. — Ми ћемо овде пазити на њега; брат те је страшно јако ударио... по глави. — Зар он да се усуди на мене! — мргодно, изговори Григорије, развлачећи сваку реч. — Он се и на оца „усудио“, а не само на тебе! — примети Иван Фјодоровић, кривећи уста. 1 Т. ј. старом Карамазову.