Delo

330 Д Е Л 0 — Ја сам њега у кориту купао... а он се на мене усудио! — понављаше Григорије. — Ђаво да га носи, да га нисам задржао, тај би богме и убио. Зар Језопу много треба? — прошапута Иван Аљоши. — Сачувај, Боже! — викну Аљоша. — А што „сачувај“? — непрестано онаквим истим шапатом настављаше Иван, пакосно искрививши лице. — Један ће гад појести другог гада, — срећан им пут обојици! Аљоша се уздрхта. — Ја, наравно, нећу дати да се изврши убиство, као што нисам дао ни сад. Остани овде, Аљоша, ја ћу да изађем да се прошетам по дворишту, почела глава да ме боли. Аљоша пође у спаваћу собу оцу и преседе му чело главе иза заклона од прилике један сат. Старац наједаред отвори очи, и дуго ћутећки гледаше у Аљошу, очигледно сећајући се и смишљајући. Наједаред се неко необично узбуђење исказа на његовом лицу. — Аљоша, — шапуташе он опрезно, — а где је Иван? — На дворишту, глава га боли. Он нас чува. — Додај ми огледалце, ено га тамо! Аљоша му додаде мало округло огледалце на расклапање, што стојаше на орману. Старац се погледа у њему: беше му доста јако отекао нос, а на челу над левом обрвом беше позамашна црвена модрица. — Шта каже Иван? Аљоша, мили, једини сине мој, ја се Ивана бојим, ја се Ивана већма бојим него онога. Ја се само тебе јединог не бојим... — Не бојте се ни Ивана, — Иван се само љути, но он ће вас одбранити. — Аљоша, а онај? Грушењки је отрчао! Мили анђеле, кажи право: је л’ била ту отоич Грушењка, или није? — Нико је није видео. То је обмана, није била ту ! — А Мићка хоће да се ожени њоме, да се ожени! — Она за њега неће поћи. — Неће поћи, неће поћи, неће поћи, неће поћи, нипошто неће поћи!... радосно сав сину старац, као да му нико ништа пријатније није могао казати у том тренутку. У тој радости он зграби руку Аљошину и снажно је притиште на своје срце. Чак му се и сузе засијаше у очима. — А ону иконицу Божије матере, ону о којој сам малочас причао, понеси са собом. А у ма-