Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 331 настир да се вратиш — дозвољавам ти — малочас сам се шалио. Глава ме боли, Аљоша... Аљоша, ублажи ти моје срце, буди ми анђео, кажи истину! — Ви непрестано о томе, да ли је била она или није била?' — тужно га запита Аљоша. — Не, не, не, ја теби верујем, него ево шта: иди ти до Грушењке сам, или се како нађи са њом; испитај је што пре, што је могуће пре, погоди сам својим оком: коме се приволела мени или њему? А? Како велиш ? Можеш ли, или не можеш? Ако је видим, питаћу је, — промрмља Аљоша смућено. — Не, она теби неће казати, — прекиде га старац, — она је стовраг. Она ће те почети љубити и казаће ти да хоће за тебе д пође. Она је варалица, она је бестидница, не, ти не можеш к њој ићи, не можеш. — А не би ни лепо било, тата, — ни најмање не би било лепо. — Куд је он то тебе слао малочас, викао је „отиди“, кад е побегао? — Катарини Ивановној ме је слао. — По новац? Да иштеш новаца? — Не, не по новац. — Он новаца нема, ни пребијене паре. Чуј, Аљоша, ја ћу да прележим ову ноћ, па ћу смислити, а ти иди сад. Можда ћеш и њу срести... Само сврати код мене зацело сутра изјутра; зацело. Имам сутра некакву реч да ти кажем; хоћеш свратити? — Свратићу. — Ако дођеш, учини се, да си сам дошао, бајаги у посету. Никоме не говори да сам те ја звао. Ивану ни речи не говори. — Добро. — Збогом, анђеле, малочас си ме бранио, нигда ти то нећу заборавити. Ја ћу ти једну реч сутра рећи... само још треба промислити. — А како се ви сад осећате? — Сутра, сутра ћу устати и поћи ћу, сасвим здрав, сасвим здрав, сасвим здрав!... ¥ Пролазећи преко дворишта, Аљоша срете брата Ивана на клупи код капије: овај сеђаше и записиваше нешто у своју записну књижицу писаљком. Аљоша саопшти Ивану да се старац пробудио и да је при себи, а њега да је отпустио на конак у манастир.