Delo

332 Д Е Л О — Аљоша, ја бих веома волео састати се с тобом у јутру, — љубазно проговори Иван, подигавши се малко с клупе за Аљошу чак сасвим неочекивана љубазност. — Ја ћу сутра бити код Хохлакових, — одговори Аљоша. — А можда ћу и код Катарине бити, ако је сада не нађем код куће... — А сад ипак идеш Катарини Ивановној ? Је л’ то да је „поздравиш и да се поклониш“? — насмехну се наједаред Иван. Аљоша се збуни. — Ја сам канда све разумео из отоичашњих усклика и понешто из ранијега. Димитрије те је јамачно молио да одеш до ње и да јој кажеш, да он... но... но, једном речи — да „поздравља“? , — Брате! Чиме ће се свршити сва та страхота између оца и Димитрија? — усклику Аљоша. — То је тешко погодити. Можда и ничим: ствар ће се разићи и ишчезнути. Та је женска — звер. У сваком случају старца треба у кући држати, а Димитрија у кућу не пуштати. — Брате, дозволи да те још запитам: зар збиља сваки човек има право решавати у погледу осталих људи: ко од њих заслужује да живи а ко у већој мери не заслужује? — Нашто ту мешати неку „заслугу“ — „ко заслужује"? То се питање најчешће решава у срцима људским а никако не на основу заслуга појединих људи, него на основу других узрока, далеко природнијих. А што се тиче права, па ко нема права желети ? — Зар смрт другога? Па баш и смрт? Нашто лагати пред самим собом, кад сви људи тако живе, па чак, ако ћемо на што, и не могу друкчије живети. Ти то сад питаш због оних мојих отоичашњих речи: „два ће гада појести један другог" ? Дозволи да и тебе запитам овом приликом: сматраш ли ти и мене, као Димитрија, за способног да пролијем крв Језопову, но, да га убијем, а? — Шта то говориш, Иване? Никада ми то ни на памет није падало! Па ја ни Димитрија не сматрам... — Хвала ти макар и на том, — насмехну се Иван. — Знај да ћу га ја свагда одбранити. Но у жељама мојим ја себи у овој ствари остављам потпуну слободу. До виђења сутра. Не осуђуј ме и не гледај на мсне, као на злочинца, — додаде он са осмехом.