Delo

338 Д Е Л 0 Аљоши, да оде, да „поздрави"... — А он оде оној женској... тихо додаде Аљоша. — А зар ви мислите да ја ту жену нећу моћи поднети? Он мисли да ја нећу издржати? Али он се њоме неће оженити, — засмеја се она наједаред нервозно; — зар Карамазов може вечио горети таквом страшћу? То је страст, а не љубав. Он је неће узети, стога, што она неће поћи за њега... — опет се наједаред чудновато осмехну Катарина Ивановна. — Он ће се, можда, и оженити њоме, — тужно проговори Аљоша, оборивши поглед. — Неће је узети, кажем вам! Та девојка, — то је анђео. знате ли ви то? Знате ли ви то! — викну наједаред са необичним жаром Катарина Ивановна. — То је најфантастичнији од свих фантастичних створова! Ја знам како је она заносно лепа, али ја знам и како је она добра, стална и благородна. Што ви гледате тако на мене, Алексије Фјодоровићу? Ви се можда чудите мојим речима, ви ми можда не верујете? Аграфена Александровна, анђеле мој! — викну она наједаред неком, гледајући у другу собу, — ходите к нама, ово је мио човек, ово је Аљоша, он све наше ствари зна, покажите му се! — А ја сам само то и чекала за завесом, да ме позовете, — изговори нежан, унеколико чак сладуњав, женски глас. Подиже се завеса и... сама Грушењка, смејући се и радујући се, приђе к столу. Аљоша се чисто пренерази, кад је виде. Поглед се његов прикова за њу, он не могаше скинути са ње очију. Ето је, те ужасне женске, — тог „звера“, као што је пре пола сата и нехотице назва брат Иван. Па ипак, пред њим стојаше, рекао би човек, на изглед најобичнији и најпростији створ, — добра, мила женска, рецимо, лепа, али тако налик на све друге лепе, али „обичне" женске! Истина, она је била врло лепа, и те како лепа, руска лепота, коју тако многи до страсности воле. То беше доста висока женска, али ипак нешто нижа од Катарине Ивановне (ова беше већ сасвим висока стаса), пуна, са меким, чисто чак нечујним покретима тела, који као да такођер беху разнежени до некаквог нарочито слатког степена, као и глас јој. Она приђе не као Катарина Ивановна — снажним живолазним кораком; напротив, нечујно. Нога се њена на патосу ни најмање није чула. Меко се и благо спусти на наслоњачу, благо прошуштавши својом раскошном, црном свиленом хаљином, и мазно умотавајући свој бео као пена пун врат и широка рамена