Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 339 у скупоцен, црн, вунен шал. Њој беше двадесет и две године, и лице јој изражаваше таман те године. Она беше врло бела у лицу, са високим бледо-ружичастим пресенком руменила. Основне црте њеног лица као да беху одвећ широке, а доња вилица јој чак малчице испадаше напред. Горња усна беше танка, а доња, која се малко изузимала напред, беше дваред пунија и као да беше подбула. Али чудна, бујна тамно смеђа коса, тамне густе обрве и дивне сиво плаве очи са дугим трепавицама — неизоставно би нагнале и најравнодушнијег и најрасејанијег човека, чак где било у гомили, у шетњи, у тишми и метежу, да наједаред застане пред овим лицем и да га за дуго запамти... Аљошу највише порази на том лицу његов детињи, простодушан израз. Она гледаше као дете, она управо приђе к столу, „радујући се“ и као овог часа нешто очекујући са најдетињастијим нестрпељивим и поверљивим љубопитством. Поглед је њен веселио душу, — Аљоша то осети. Било је и још нешто у њој, о чему он не би могао или не би умео дати рачуна, и што му се, можда опет и несвесно, исказало, и то баш та мекост, нежност телесних покреса, та мачија нечујност тих покрета. И, крај свега тога, то беше снажно, бујно тело. Испод шала се указиваху широка пуна рамена, високе, још сасвим младачке груди. То тело, можда, обећаваше облике Венере Милоске, премда неизоставно већ и сад у неколико појачаној сразмеои, — то се предосећало. Зналци руске женске лепоте могли би непогрешно прорећи, гледајући на Грушењку, да ће та свежа, још младачка лепота око тридесет година изгубити хармонију, да ће се расплинути, лице ће се угојити. око очију и на челу ће се брзо појавити борице, боја лица ће огрубити, чак можда и поцрвенети, — једном речи, то беше лепота на тренутак, лепота прелазна, која се тако често срета навлаш код руске жене. Аљоша, наравно, није мислио о томе, но, премда очаран, он с неким непријатним осећањем, и чисто жалећи, питаше себе: зашто она тако отеже кад говори и што не може да говори природно ? Она чињаше то, очевидно налазећи неку лепоту у том отезању и појачано-сладуњавом осенчавању слогова и звукова. То беше, наравно, само рђава навика рђавог тона, која је сведочила о ииском васпитању, о рђаво усвојеном схватању пристојности — још из детињства. Па ипак тај изговор и наглаша.вање речи изгледаху Аљоши као некакво скоро немогућно про22 *