Delo

340 Д Е Л 0 тивуречје овом детињски-простодушном и радо.сном изразу лица, овом тихом, као у детета срећном сјају очију! Катарина Ивановна је одмах посади у наслоњачу према Аљоши и са усхићењем је неколико пута пољуби у њене насмејане уснице. Она баш као да беше заљубљена у њу. — Нас две се сад први пут видимо Алексије Фјодоровићу,. — проговори Катарина Ивановна, сва занета, — ја зажелех да је упознам, да је видим, ја хтедох поћи к њој, али она дође сама, чим је дознала за моју жељу. Ја сам поуздано знала да ћемо ја и она све решити, све! Тако је срце предосећало... Мене су молили да се оканем тога корака, али ја сам предосећала какав ће бити свршетак и нисам се преварила. Грушењка ми је све разјаснила, све своје намере; она је, као анђео добри, слетела овамо и донела мир и радост... — Није се гадила од мене, мила, честита госпођица, отеже Грушењка, као да пева, непрестано са оним истим, милим,, радосним осмејком. — Да ми нисте више говорили такве речи, чаробнице, волшебнице! Зар од вас да се гадим! Ево ћу сад доњу усницу вашу још једаред да пољубим. Она баш као да вам је мало отечена, е па ево, нек још већма отече, и још, и још... Погледајте је, како се смеје, Алексије Фјодоровићу, да се човек истопи од милине, гледајући овога анђела. Аљоша је непрестано црвенео и дрхтао неприметном малом дрхтавицом. — Мазите ви мене, мила госпођице, а ја можда никако и не заслужујем вашу љубав. — Не заслужује! Зар она да то не заслужује! —ускликну Катарина Ивановна опет са оном топлином, — знајте, Алексије Фјодоровићу, да смо ми1 фантастична главица, да смо ми самовољно, али гордо, прегордо срдашце! Ми смо благородни, Алексије Фјодоровићу, ми смо великодушни, знате ли ви то? Ми смо само били несрећни. Ми смо сувише брзо били готови да принесемо сваку жртву можда недостојном, или лакомисленом човеку. Десио се један, такође официр, па смо га заволели, све смо му жртвовали, давно је то било, пре једно пет година, а он нас заборавио, оженио се. Сад је он остао удовац, писао је, иде овамо — и знајте да ми само њега, само њега јединог волимо 1 Т. ј. Грушењка.