Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 341 све досад, и волели смо га целог живота! Он he доћи и Грушењка he опет бити срећна, а свих пет ових година онаЈје била несрећна. Али ко може њој пребацити, ко се може похвастати њеном благонаклоношћу! Једини тај узети старац, трговац, али он нам је пре био отац, био нам је пријатељ, заштитник. Он нас тада нађе у очајању, у мукама, остављену од онога, кога смо ми тако волели... Та она се тада удавити хтела, а тај старац ју је спасао, спасао ју је! — Ви мене и сувише браните, мила госпођице, и сувише ме у свему уздижете, — отеже опет Грушењка. — Браним? Зар ми да бранимо. и осим тога смемо ли ми ту бранити? Грушењка. анђеле, дајте ми вашу ручицу, погледајте на ову пуначку, малу, дивну ручицу, Алексије Фјодоровићу; видите ли ви њу, она је мени срећу донела и васкрсла ме је, а ја ћу је ево сад пољубити, и одозго, и у длан, ево, ево и ево! И она три пут као у заносу пољуби доиста дивну. можда и сувише пуначку ручицу Грушењкину. Ова пак, пруживши ту ручицу, са нервним, звучним, заносним смехом праћаше „милу госпођицу“, и њој очигледно беше пријатно, што ова тако љуби њену ручицу. „Можда је ово већ и сувише много усхићења", — пролете Аљоши кроз главу. Он поцрвене. Срце му беше непрестано некако неспокојно. — Нећете ви мене постидити, мила госпођице, што сте моју ручицу пред Алексијем Фјодоровићем тако љубили. — Па зар сам вас ја тим хтела постидити, — проговори малко зачуђено Катарина Ивановна, — ах, мила моја, како ви мене рђаво разумевате. —- Па и ви мене можда такође не разумевате сасвим, мила госпођице; ја сам можда далеко гора, него што вама изгледам. Ја сам у срцу рђава, ја сам својевољна. Ја сам јадног Димитрија Фјодоровића тада освојила и запленила само због подсмевања. — Али ви га ето сад и спасавате. Ви сте дали реч. Ви ћете га довести к памети, ви ћете му се исповедити да ви већ одавно волите другог, који вам сад руку своју нуди... — Ах не, ја вам нисам дала такву реч. Ви сте све то мени сами говорили, а ја нисам дала. — Ја вас дакле нисам како треба разумела, — тихо и чисто као малчице побледевши, проговори Катарина Ивановна. — Ви сте обећали... — Ах не, анђеле госпођице, ништа ја вама нисам обећала,