Delo

342 Д Е Л 0 — прекиде је Грушењка тихо и равномерно, непрестано са оним истим веселим и невиним изразом. — Ето, одмах се види, честита госпођице, каква сам ја пред вама злочеста и самовољна. Мени што дође у главу, ја тако и поступим. Отоич сам вам можда нешто и обећала, а сад ево опет мислим: шта ћу радити, ако се он мени опет тек наједаред допадне, исти тај Мића, јер једаред ми се већ врло био допао, скоро цео сат ми се допадао. Ја ћу ето, можда, сад поћи, па ћу му казати да од данас остане код мене... Ето, каква сам ја нестална... — Малочас сте говорили... сасвим друкчије... једва npoшапта Катарина Ивановна. — Ах, малочас! А по срцу сам вам ја нежна, глупа. Само кад човек помисли шта је он због мене претрпео! А ако ја тек наједаред дођем кући, па ми га буде жао, — шта ћемо тада? — Ја се нисам надала... — Ех, госпођице, каква ви излазите у мојим очима добра, благородна. Ви ћете мене сада, такву будалу, престати волети због моје нарави. Дајте ми Еашу милу ручицу, анђеле госпођице, — нежно замоли она, и као са неким страхопоштовањем узе ручицу Катарине Ивановне. — Ето вид'те, ја ћу сад узети вашу ручицу, па ћу је тако исто, као и ви мени, пољубити. Ви сте мени три пут пољубили, а ја бих требала да вас триста пута за то пољубим, да измиримо рачун. Тако ће и бити, а после нек буде, како Бог нареди, ја ћу вам можда последња слушкиња бити и зажелећу да вас у свему ропски услужим. Како Бог нареди, тако нека и буде, без сваких договора и обећања међу нама. Ручица, ручица, како вам је мила ручица! Госпођице мила, лепотице моја златна! Она полако принесе ту ручицу к својим уснама, истина, са чудноватом намером: „да се израчуна" пољупцима. Катарина Ивановна не одузе руку: она са бојажљивом надом саслуша последње, истина, такође врло чудновато исказано, обећање Грушењкино да јој „ропски“ угоди; она јој напрегнуто гледаше у очи: она виђаше у тим очима непрестано један исти простодушан, поверљив израз, непрестано ону исту веселост... „Она је, можда, и сувише наивна!“ севну као нада у срцу Катаринином. Грушењка међутим као у неком одушевљењу од „миле ручице-, полагано је подизаше к својим уснама. Но код самих усана она наједаред задржа ручицу на два, на три тренутка, као размишљајући о нечем.