Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 343 — А знате л’ шта, госпођице, — отеже она наједаред већ оним најнежнијим и најсладуњавијим гласићем, — знате л’ шта: како би било да ја сад вашу руку никако и не пољубим? — И она се засмеја ситним, раздрагано веселим смехом. — Како вам је воља... шта је вама? — уздрхта наједаред Катарина Ивановна. — Па тако... нека вам остане та успомена, да сте ви мени руку пољубили, а ја вама нисам. — Нешто јој наједаред севну у очима. Она страшно упорно гледаше у Катарину Ивановну. — Безобразнице! — проговори наједаред Катарина Ивановна, баш као да наједаред нешто разумеде, сва плану и скочи с места. Диже се полако и Грушењка. — Ја ћу сад и Мићи испричати како сте ви мени љубили руку, а ја вама не Боже, како ће се он смејати! — Напоље, несрећо једна! — Ах, срамота, госпођице, ах, каква срамота! Вама то никако и не доликује... такве речи, мила госпођице. — Напоље, продани створе! — повика Катарина Ивановна. Свака цртица дрхташе на сасвим унакаженом јој лицу. — Но... сад опет и „продана". Па ви сте сами као девојка каваљерима по паре у мраку одлазили, своју лепоту сте на продају доносили, знам ја то добро! Катарина Ивановна цикну и већ полете на њу, али је свом снагом задржа Аљоша. — Ни корака, ни речи! Не говорите, не одговарајте ништа, она ће отићи, одмах ће отићи ! У том тренутку у собу утрчаше на вику обе рођаке Катарине Ивановне, утрча и собарица. Сви полетеше к њој. — И отићи ћу, — проговори Грушењка, дохвативши с канабета огртач. — Аљоша, мили мој, испрати-дер ме! — Идите, идите што пре! — склопи пред њом руке Аљоша, молећи је. — Мили Аљошка, испрати ме! Па ћу ти путем једну лепулепу речцу казати ! Ја сам то за тебе, Аљошка, тај призор удесила. Испрати ме, соколе, после ће ти се допасти. Аљоша се окрену, кршећи прсте. Грушењка, звучно се смејући, истрча из куће. Катарини Ивановној би наједаред врло рђаво. Она јецаше, загушивање јој не даваше дисати. Сви се око ње ужурбаше.