Delo

344 Д Е Л О — Ја сам вам у напред говорила, — говораше јој старија тетка, — ја сам вас задржавала од тога корака... ви сте и сувише нагли... зар је имало смисла одлучити се на такав корак! Ви таква створења не знате, а за ову кажу, да је она гора од свију... Не, ви сте и сувише ћудљиви! — То је тигар! — завапи Катарина Ивановна. — Зашто сте ме задржали, Алексије Фјодоровићу, ја бих је избила, избила бих је. Она не беше кадра уздржавати себе пред Аљошом; а можда није ни хтела да се уздржава. — Њу треба бичем, на ешафоту, са џелатом, пред целим светом!... Аљоша пође натрашке према вратима. — Али, Боже мој! — викну наједаред Катарина Ивановна, пљеснувши рукама, — откуд он! Зар је он могао бити тако нечастан, тако нечовечан! Та он је испричао том гаду шта се десило тада, оног несретног, вечно проклетог, проклетог дана! „Долазили сте да лепоту продајете, мила госпођице!" Она зна! Ваш је брат подлац, Алексћје Фјодоровићу! Аљоша хтеде нешто да рекне, али не могаше наћи ни једне речи. Срце му се болно стезаше. — Идите, Алексије Фјодоровићу! Мене је стид, мени је ужасно! Сутра... на коленима вас молим, дођите сутра. Немојте ме осудити, опростите, ја не знам шта ћу још од себе учинити! Аљоша изиђе на улицу, заносећи се и поводећи се. И он је хтео да плаче, као и она. Наједаред га стиже служавка. — Госпођица вам заборавила предати ово писамце од госпође Хохлакове, лежи код њих још од подне. Аљоша механички прими мали ружичасти кувертић и тури га, скоро несвесно, у џеп. XI Још један пропали углед. Од вароши до:манастира не беше више од једне добре врсте. Аљоша брзо пође друмом, који у то доба беше празан. Беше већ сасвим ноћ, на тридесет корака тешко већ беше разазнавати предмете. На полак пута беше раскршће. На раскршћу, под једном усамљеном^врбом, указа се некаква прилика. Тек што