Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 345 Аљоша ступи на раскршће, кад та прилика одскочи с места, јурну на њега и, силовитим гласом викну: — Новчаник, или живот! — Та зар си ти то, Мићо! — зачуди се Аљоша, који се ипак јако уздрхта. — Ха-ха-ха! Ниси се надао? Ја мислим: где да те причекам? Код њене куће? Али отуд има три пута, па би ми могао умаћи. Те на послетку смислим да те сачекам овде, јер ћеш, рекох, овуда свакојако морати проћи — другог пута у манастир нема. Но, објављуј истину, дави ме као бубу швабу... Ама шта је теби, брајко? — Ништа, брате... онако, од страха. Ах, Димитрије! Мало час та крв очева (Аљоша се заплака, он је одавно хтео да плаче, а сад наједаред као да му се нешто откиде у души). — У мало што га ниси убио... проклео си га... а сад... овде... ти се сад... шалиш... „паре или живот“! — Но па шта онда? Непристојно ваљда? Не доликује положају ? — Ама не... ја то онако... — Чекај. Погледај ову ноћ: видиш, каква је то мрачна ноћ, па облаци, какао се ветар подигао? Сакрио сам се овде, под врбом, тебе чекам. и наједаред, помислих (ево кунем ти се!): а што рекох, да се још и даље мајем и мучим на овом свету, шта да чекам? Ево, ту ми је врба, имам мараму, имам кошуљу, конопац се за час може оплести, ту је и појас, па — да не теретим више ову земљу, да је не срамотим својим ниским присуством на њој! Кад ал' чујем где ти идеш, — Господе, као да слете нешто на мене наједаред: та ето постоји, рекох, један човек, кога ја волим, па ето га, ето тога човечића, милог брата мога, кога ја волим више, него икога на свету и кога ја једино и волим! И тако сам те заволео, тако сам те у том тренутку волео, да сам помислио: да му паднем око врата? Али ми дође на памет једна глупа мисао: „дед, рекох, да га развеселим, да га уплашим0. Те тако ти викнух као нека будала: „новчаник!“ Опрости будалаштину — то је само лудорија, а у души ми је... такођер доста добро... Најпосле, до ђавола, него говори, како је тамо? Шта је она рекла? Дави ме, смрви ме, не штеди ме! Је л’ дошла изван себе? — Не, није то... Тамо је било нешто сасвим друго, Мићо. Тамо је... Ја сам их тамо малочас обадве нашао.