Delo

346 Д Е Л 0 — Које обадве? — Грушењку код Катарине Ивановне. Димитрије Фјодоровић се упрепасти. — Ама није могућно!. — викаше он, — ти бунцаш ! Зар Грушењка код ње. Аљоша исприча све, што му се десило од самог оног тренутка, како је био дошао код Катарине Ивановне. Он причаше једно десетак минута. Не би се могло рећи да му је причање било течно и складно, али је канда саопштио јасно, схватајући најглавније речи, најглавнија кретања, и јасно саопштавајући, често само једном цртом, своја рођена осећања. Брат Димитрије га слушаше ћутећки, гледаше га укочено са чудном непомичношћу, но Аљоши беше јасно да је он већ све појмио, да је нашао прави смисао целокупног догађаја. Но лице Димитријево, што је даље причање одмицало, постајаше не толико мрачно, но чисто као грозно. Он намршти обрве, стиште зубе, непомични поглед његов као да постаде још непомичнији, упорнији, ужаснији... И тим неочекиваније беше, када се наједаред, са несхватљивом брзином, у тренутку, измени све лице његово, досад гневно и свирепо; стиснуте му се усне размакоше, и Димитрије Фјодоровић се наједаред засмеја најнераскалашнијим, најискренијим смехом. Он се буквално гушио од смеја, он дуго времена чак не могаше говорити од смеја. — И не пољуби јој руку! Лепо јој не пољуби руку, и просто побеже! — узвикиваше он у некаквом болесном усхићењу, — у дрском усхићењу могло би се такођер рећи, да то усхићење није било толико неизвештачено. — Дакле она је викала, да је ова тигар! Ама тигар и јесте! Треба је, дакле, на губилиште? Да, да, требало би, требало, ја сам и сам тога мнења да треба, одавно треба! Видиш ли, брате, макар и губилиште, али треба још пре тога оздравити. Разумем царицу дрскости, она је сва ту, она се сва у том нељубљењу руке исказала, инферналница!1 То је царица свих инферналница, какве човек само замислити може на свегу! Своје врсте усхићење! Она је дакле кући отрчала? Одмах ћу ја... ах... Дед да отрчим код ње! Аљошка, не криви ме, та и ја признајем да би то још мало било за њу, да је човек само удави... — А Катарина Ивановна! — тужно ускликну Аљоша. — И њу видим, сву скроз и њу видим, и тако је видим, као 1 Инфернално-паклено.