Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 347 нигда! Ту је читаво откриће све четири стране света, то јест пет страна! Такав корак! То је управо она иста Каћењка, институтка, која се, из великодушне идеје да спасе оца, није бојала дотрчати одвратном грубом официру, ризикујући да буде страшно увређена! Али гордост наша, али потреба да се ризикује, али изазивање судбине на мегдан, изазивање у бесконачност! Ти велиш, њу је та тетка задржавала ?... Она је задржавала Каћу, али је ова није послушала. „Ја све могу победити, — говорила је она, — ја сам од свега јача; ако зажелим, и Грушењку ћу очарати и — сама је дакле себи веровала, сама се пред собом правила важна, па ко јој је крив? Ти мислиш да је она нарочито Грушењки ту ручицу прва пољубила, из неког лукавог рачуна. Не, она се збиља, она се збиља заљубила у Грушењку, то јест, не у Грушењку, него опет у своју машту, у своју буновну слику, — зато, видите ли, што је то моја машта, моје бунило. Соколе мој, Аљоша, та како си се ти од њих, од таквих, спасао? Мора да си стругнуо, скупивши и задигавши мантију? Ха-ха-ха! — Брате, а ти, канда, ниси ни обратио пажњу на то, како си ти увредио Катарину Ивановну тим, што си испричао Грушењки о оном дану, а ова јој одмах бацила у очи: „ви сте, — вели, сами каваљерима одлазили да лепоту кришом продајете!“ Брате, има ли шта веће од те увреде? Аљошу је највише од свега мучила мисао, да његовом брату баш као да је мило понижење Катарине Ивановне, а то, наравно, није могло бити. — Ах! — страшно се наједаред намргоди Димитрије Фјодоровић и удари се шаком по челу. Он је тек сад обратио пажњу, премда је Аљоша мало час све наједаред испричао и увреду и усклик Катарине Ивановне: — „Ваш брат је подлац!“ — да. збиља, ја сам можда и испричао Грушењки о оном „проклетом дану“, као што вели Каћа. Да, то је тако, испричао сам, сећам се! И то беше тада у Мокром, ја сам био пијан, Циганке певаху... али ја сам тада јецао, јецао сам тада и сам, ја сам тада клечао, ја сам се молио слици Каћиној, а Грушењка је то разумевала. Она је тада све разумела, ја се сећам, она је и сама плакала... ах, до ђавола! — Та зар је могло друкчије и бити сад? Тада је плакала, а сад? — сад „мач у срце!“ тако је то код жена. Он обори поглед и замисли се. — Да, ја сам подлац! Несумњиви подлац, — изговори он наједаред мрачним гласом. — Свеједно, плакао или не плакао, свакојако сам подлац! Кажи тамо да примам то име, ако је то