Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 93 Божји волите, не пуштајте да вам стадо ваше отимају дошљаци, јер ако ви заспите због лености и гадљиве охолости своје, а, што је најгоре, због користољубља, тада he наићи непријатељи са свих страна и одбиће од вас стадо ваше. Тумачите народу Јеванђеље неуморно... Не каишарите... Сребро и злато не волите, не држите га уза се... Верујте и заставу држите. Високо је уздижите..." Старац је, у осталом, говорио више испрекидано, него што је овде било изложено и како је после записао Аљоша. Неки пут би сасвим прекидао свој говор, као прибирајући снагу, губио би дах, али је био као у неком усхићењу. Слушаху га са радошћу и са страхопоштовањем, премда су се многи чудили речима његовим и видели у њима као неку таму, нејасност... После су се сви сећали тих речи. Кад би Аљоша на тренутак отишао некуд из ћелије, он би бивао изненађен општим узбуђењем и очекивањем „братије", која се гомилаху у ћелији и око ћелије То очекивање је код једних било узнемирено, код других свечано. Сви очекиваху нешто одмах и велико, чим старац умре. То очекивање с једне тачке гледишта беше скоро као нека лакомисленост, но чак и најстрожији старци-испосници падоше у њу. Најстрожије беше лице старца јеромонаха Пајсија. Аљоша се беше удаљио из ћелије само с тога, што га је, преко једног монаха, тајанствено изазвао Ракитин, који дође из вароши, са чудноватим писмом за Аљошу од госпође Хохлакове.. Ова саопштаваше Аљоши једну занимљиву вест, која дође необично згодно. Ствар се састојала у том, што је јуче међу верујућим простонародним женама, које су долазиле да се поклоне старцу и да од њега добију благослов, — била једна старица из вароши, Прохоровна, подофицирска удовица. Она питаше старца: може ли она дати да се њен синчић Васињка, који је отишао са службом далеко у Сибир, у Иркуцк, и од кога она већ годину дана није добијала никаква гласа — да се тај њен син у цркви спомене као покојник и да се тамо за њега читају молитве? На што јој старац одговори са строгошћу, забранивши и рекавши јој да би такво спомињање било нечист посао, богохулство. Но затим, опростивши јој због незнања, додаде, „као да гледа у књигу будућности“ (тако се изражаваше госпођа Хохлакова *у свом писму) и ову утеху: „да је син њен Васја жив несумњиво, те или ће сам доћи к њој ускоро, или ће писмо послати, те нек она