Delo

‘94 Д Е Л О стога иде кући и нека чека“. Па шта мислите? — додаваше усхићено г-ђа Хохлакова: — „пророштво се испунило чак од речи до речи, и чак још више, него то“. Тек што се старица вратила кући, кад ли јој одмах предадоше писмо из Сибира, које ју већ чекаше. Но то још није све: у том писму, писаном с пута, Васја извештаваше своју матер, да долази у Русију, враћа се с једним чиновником, и да се он нада, да ће, после једно три недеље после овога писма, „загрлити своју матер“. Госпођа Хохлакова заузимљиво и ватрено мољаше Аљошу да одмах саопшти игуману и свој братији то „чудо прорицања", које се понова збило. „То треба сви, сви да знају!“ клицаше она, завршујући своје писмо. Писмо њено беше написано на брзу руку, журно; узбуђење њено показивало се у сваком редку писма. Но Аљоша већ немађаше шта да јавља братији, јер сви су већ све знали: Ракитин, пославши за њим монаха, замоли истога, да најучтивије саопшти и његовој високопреподобности оцу Пајсију, да он, Ракитин, има са њим некаква посла, али од такве важности, да ни једног тренутка не сме одложити да му га саопшти, а за своју смелост до земље му се клања и моли га да му опрости“. Како је оцу Пајсију монах саопштио молбу Ракитинову пре, него Аљоши, то је Аљоши, кад је дошао на место, остало само то, да писТчо, пошто га прочита, само саопшти одмах оцу Пајсију у виду неког документа. И ето, чак тај сурови и неповерљиви човек, намргођено прочитавши извештај о „чуду“, не могаде да потпуно уздржи неко унутрашње осећање своје. Очи му севнуше, уста му се достојанствено и искрено наједаред насмешише. — Дочекаћемо ми од њега и што више! — као да му се наједаред оте из уста. Дочекаћемо ми од њега још и што више! — поновише са свих страна монаси, но отац Пајсије, наново се намргодивши, замоли их све да бар за неко време никоме о томе гласно не говоре, „док се још већма не потврди, јер у светских људи има много лакомислености, а после, тај се случај могао и природно, сам по себи, десити“ — додаде он пажљиво, као да очисти своју савест, но скоро ни сам не верујући својој примедби, што су врло добро запазили и они, који су то чули. Али „чудо“, дабогме, одмах онога тренутка постаде познато свему манастиру, па чак и многим световњацима, који беху дошли у манастир на литургију. Али као да је највише од свију био изненађен догођеним чудом калуђер, што јуче беше дошао „од