Delo

Т А И Д А 113 чинили су хуку да заглуну уши, коју је надвисио још само пиштећи глас малих голих црнаца, који су јурили свуда, да нуде свеже урме. И сва ова различна бића су се гушила под белим небом, у тешком ваздуху, пуном мириса од жена и црнкиња, дима од пржења и испарења од смола, које су побожне жене куповале од пастира, да их сагоре пред свецем. Кад падне ноћ, на све стране су се палиле ватре, буктиње, кандила и још су се виђале само црвене сенке и црни облици. Опкољен кругом слушалаца, који су чучали, причао је неки старац, лица обасјана пушљивом лучом, како је некад Битион очарао своје срце, ишчупао га себи из груди и ставио у багрем, па се затим и сам претворио у дрво. Правио је велике покрете које је његова сенка понављала са смешним нагрђивањем и зачуђени слушаоци су клицали од дивљења. У крчмама, пијанице, изваљене на диванима, тражили су пива и вина. Играчице, обојених очију и голог трбуха, представљале су пред њима призоре побожне и раздражљиве. Мало даље. младићи су се коцкали, а старци су ишли у мраку за блудницама. Једини непомичан, над овим облицима у покрету, издизао се у висину стуб; глава с крављим роговима гледала је у таму, а над њима је бдио Пафнус, између неба и земље. Наједанпут се диже месец над Нилом, сличан голом рамену неке богиње. Брежуљци трепере од светлости и плаветнила, а Пафнус поверова као да види Таидино тело, где се блиста у светлости од воде, међу ноћним сафирима. Дани су пролазили а светац је живео на свом стубу. Кад наступи кишње доба, вода с неба је квасила његово тело, пробијајући кроз пукотине на крову; његове укочене руке и ноге посташе неспособне за кретање. Кожа му је пуцала, спаљена од сунца, поцрвенела од росе; широке ране су наједале његове руке и ноге. Али га је жеља за Таидом сагоревала изнутра и викао је: — Још није довољно, моћни Боже! Још искушења! Још нечистих мисли! Још наказних жеља! Господе, учини да пређе у мене целокупни људски блуд, да га свег ја покајем! Ако није тачно да је аргоска кучка примила на се светске грехове, као што сам слушао где то говори известан ковач лажи, та басна има ипак скривени смисао чију тачност сазнајем данас. Јер је истина да народна срамна дела улазе у светитељску душу, да се у њој изгубе као у бунару. Зато су душе праведника укаДело, књ. 69. 8