Delo

148 Д Е Л О његовбунтовни инстинкт који му није дао мира у Хрватској гдеје понижење и покорност први услов за успешну кариеру. У лирској периоди, тако званој периоди псовања, Полић јевербални револуционар, што се толико свиђа г. В. Черини. Али он не види да је та разливена речитост Полићева, у исти мах оскудица уметничке интуиције и надахнућа, немање примитивних услова за стварање. Г. В. Черину одушевљава широкоречитост, псовање, пљување и брбљање Полићево (на пример у „Иштипаној хартији"), али га не поражава како је у свему томе тако мало уметничког и истински доброг. У опште, кадгод г. В.. Черина треба да се одлучи за нешто, када, доведен на ивицу, треба да каже свој суд, он тражи неки средњи пут, он упозорује на оно што је очито и јасно и лаику. Разуме се да све то идеу име некритичности његове. Исти се случај понавља и у периоди драмског и новелистичког деловања Полићева. Полић је, у ствари, дао неколико успелих драмских конверзација, нарочито у дијалошкој форми, али је све то далеко да би се могло сматрати и посве тачним и посве довршеним. Све је то рађено и сувише брзо, све је то несређено и разбацано, дакле није готово, и апсолутно искључује један тачан и исправан у целости суд о себи. Једино у случају кад је реч о Полићевим новелама, г. В. Черина још највишеима право, јер су многе новеле, нарочито каснијег датума, и акофељтонски рађене, ипак стазљене у неку уметничку форму, имају духа и ређих и оригиналнијих реалистичких опсервација., (На пр. управо новела Стјеница коју је г. В. Черина штампао као додатак својој студији). Али све то иде против тврђења г. В. Черине да је Полић израђена личност о којој је већ давнопре требало говорити. Г. В. Черина је дакле дао своје утиске на један начин који би имао да нам сугерише одједном мишљење колико је Полић велик и оригиналан, као у исти мах и непримећен, на жалост,. таленат. Међутим, Полић није имао ширине у цртању људи, и, колико их је познавао, он их је познавао једнострано не имајући праве стрпљивости да их интензивније проучава, да даје типове. Он је „хватао“ утиске, и по томе је могао бити и био добар фељтониста, али нипошто добар и оригиналан приповедач, који је поставио категорију својих типова. За то се тражи јачи, тако звани интроспективни живот, за то се захтева истрајније сконцентрисавање на појединцима као представницима извесних со-