Delo

228 Д Е Л 0 — Није истина, оно је код вас. Ја сам знала да^ ћете ви тако одговорити. Оно вам је у том џепу. Ја сам се тако кајала због те глупе шале сву ноћ. Вратите ми писмо одмах, дајте га овамо! — Оно је тамо остало. — Ви мене сад морате сматрати за девојчицу, за малу малецку девојчицу после мога писма са таком глупом шалом! Ја вас молим за опроштај за ту глупу шалу, али писмо ми неизоставно донесите, ако збиља није ту код вас, — још данас донесите, свакојако, свакојако! — Данас никако није могућно, зато што ћу отићи. у манастир и нећу доћи код вас два-три дана, можда и четири, јер старац Зосима... — Четири дана, каква будалаштина! Чујте, јесте л’ ми се много смејали? — Нимало се нисам смејао. — А што? — Зато, што сам ја потпуно свему веровао. — Ви мене вређате! — Ни најмање. Ја, чим сам прочитао, ја сам одмах помислио да ће све тако и бити, јер ћу ја, чим умре старац Зосима, одмах морати изаћи из манастира. Затим ћу наставити учење и положићу испит, а кад дође законом прописано време, ми ћемо се узети. Ја ћу вас волети. Премда ја још нисам имао времена мислити, али ја сам помислио да бољу жену од вас нећу наћи, а мени старац налаже да се женим... — Али ја сам богаљ, мене у наслоњачи носе! — засмеја се Лиза са руменилом, које јој се заруде на образима. — Ја ћу вас сам возити на наслоњачи, али ја сам уверен да ћете ви до тог времена оздравити. Но ви сте полудели, — нервозно изговори Лиза, — из такве шале, па сте наједаред извели таку будалаштину!... Ах,. ево и маме, можда је баш добро дошла. Мама, како се ви увек закашњавате, како би ви ^ако дуго остали! Ево већ и Јулија лед носи! — Ах, Lise, не вичи, — што је најглавније, не вичи... Мени већ од те твоје вике... Шта ја могу, кад си ти сама негде на друго место оставила шарпију... Ја сам тражила, тражила... Мени се чак чини да си ги то нарочито учинила. Та, за бога, ваљда тек нисам знала да ће он доћи са