Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 229 угриженим прстом, а да сам знала, ја бих можда збиља то нарочито учинила. Анђеле, мама, ви почињете говорити необично оштроумне ствари. — Нека су оштроумне, али каква су ти то осећања, Lise, у погледу прста Алексија Фјодоровића и свега тога! Ох, мили Алексије Фјодоровићу, мене не убијају појединости, нити тамо некакав Херценштубе, него све заједно, све у целини, ето шта ја не могу да издржим. — Доста, мама, доста о Херценштубе, — весело се смејаше Лиза, — дајте брже шарпију, мама, и воду. То је просто оловни облог, Алексије Фјодоровићу, ја сам се сад сетила имена, но то је прекрасан облог. Мама, замислите само, он се са дечурлијом потукао на улици, и то га је један деран ујео, е па зар није он мали, зар није он један мали човек, и може ли се он. мама, после тога женити, јер он, помислите само, хоће да се жени, мама. Замислите себи да је он ожењен, но, па зар то није смешно, зар није страшно то? И Lise се непрестано смејаше својим нервозним ситним осмејчићем, лукаво погледајући у Аљошу. — Но, како ће да се жени, Lise, и од куд то сад, и то ти е сасвим неумесно... јер тај дечко је можда и бесан. — Ах, мама! Па зар има бесних дечака? — Што да не буде, Lise, ти мислиш ваљда да сам ја глупост казала. Вашег је дечка ујело бесно псето, и он је постао бесан дечко, те ће сад и он кога било ујести око себе. Како вам је лепо привезала, Алексије Фјодоровићу, ја никад не бих тако могла. Осећате л' сад бол? — Сада врло мали. — А бојите л’ се воде? — запита Lise. — Но, доста, Lise, ја сам, можда, збиља, врло брзоплето казала то о бесном дечку, а ти се опет пожурила, па брже боље закључак извела. Катарина Ивановна, чим је чула да сте ви дошли, Алексије Фјодоровићу, одмах је полетела к мени, она чезне за вама, чезне. — Ах, мама! Идите сами тамо, а он не може поћи одмах он има страшне болове. — Ни најмање, још те како могу поћи... рече Аљоша. — Како! Зар ви одлазите? Зар тако ви? Зар тако ви? — Па шта? Ја, кад свршим тамо, ја ћу опет доћи овамо па ћемо опет мо ћи гоЕорити кслико вам драго. А ја бих весм