Delo

16 Д Е Л О за један правац. И они иду само тим једним јединим правцем. Иду чврсто оковани међу собом, иду и нестају... Пријатељ склопи шаке и као да сеје поче њима махати и понављати с презриво-лудим смехом: — Нестају у понору, који не виде, не осећају. О, пријатељу! То гледати и не моћи ништа. Бити прикован за седиште, немати гласа, то је казна, коју је могао измислити само бог смрти. Протекло је неколико минута. Пријатељ је лагано дисао. Лампа је горела слабије. Ваздух је био загушљивији. — Ништа ти нисам могао помоћи. Гледао сам као кип> како редови падају без гласа, и нестају без икаквог трага. Нови одмах попуњују места, да би ускоро ишчезли, где и редови пред њима. Понор се пуни као да нема дна: старцима, децом, женама, људима. То је бездан која не познаје разлике ни у чему, и гута све. Пријатељ се изненада трже, загледа стакластим очима у једну тачку на вратима, тренутно умири, и одједном пакосно искези, и показујући руком пригушено продужи: — Ено га, ено... Он је, он, цар свију, моћан, силан, и мудар. Познајем га добро. Трже се, и промењеним гласом, тајанственим, тихим, идући на прстима, настави: — Трепери у злату, с круном на глави, и скиптром у руци. Он, цар не само снаге, као већина, већ и цар мудрости. И он иде као сви, истом брзином, стално, лагано, и све ближе понору, не осећајући пропаст, као да није живо биће, већ механизам. Стаде крај самих врата, и не померајући се, гледајући у масивну таблу, пригушено, с прекидима говори: — Ту је, на ивици. Заклопио сам очи. Нисам имао моћ говора, да му довикнем: Не даље! Не! И најмањи делић у мени задрхта. Не отварајући уста чуо сам свог рођеног тела глас: — Цар припада историји, не свету, гомили и мраку. Мала прилика чу јаук мог тела, наљути се и подругљиво одговори: Време не зна за историју, а мрак, који тако дубоко осећа, нема вида да прави разлике међу људским телима. Добри цар нестаде. За њим су нестајали остали као и раније.. Ко зна колико сам тако дуго гледао, кад сам опазио да