Delo

20 Д Е Л 0 једног тренутка не можеш да схватиш шта су то болови, да схватиш да је тренутак, као атом вечности, већи и дубљи за тебе од саме вечности, и да у њему почива све. Нисам му могао ништа да кажем, али му је моје уздрхтало тело немо говорило: Зато што видим доле свој облик. — О, иронијо људских бића! Видиш облик, а не осећаш да је он само обмана границе, без које човек ништа не схваћа. Али, ти ниси више свој. Зато ти понова одузимам моћ слуха, да бих те као човека поштедео свега што је ван твоје снаге. Сад сам само гледао. И видео сам како стално, истом брзином, масе људске куљају као облачине пепељавих димова из невидљивих масивних фабрика, лагано се крећу и нестају. И најмања неравнина под њима ишчезава као поплава што равња, и над мртвима држе говоре живи, које чека, за неколико тренутака, исти удес. О... о... лудачки се церио мој пријатељ, и јурио унаоколо по куполи. О... о... одјекиваше купола болно и очајно, гласом мог избезумљеног пријатеља, као да је жива. Изнемогао, једва се кретао, одупирао о зид, ударао о столице и сто и промукло драо: — О... о... Одједном стаде преда м£, без капи крви, усплахирен, блед, и дрмусајући главом запита: — Сад долази други бездан, и шири и дужи од првог. А тамо у даљини, моје очи навикнуте на ту светлост сагледаше безбројне поноре, чије се црне, оштре ивице све више зближују и најпосле спајају у једну безграничну светло-тамну пругу. И људи нестају... нестају као кишне капи на морској пучини, али — пријатељ ми се дрхћући приближи и поче шапатом: — Паде ми на ум генијална мисао. Слушај само! Слушај! Треба зауставити пошто пото кретање, ма за тренут, и извести људе из безумног кретања и дати им могућност да за тренут буду своји и размисле о себи. Зграбим часовник. Пријатељ све што говори објашњава радом на свом малом часовнику. — Радио је. — Али, зар не увиђаш?! Идеја генијална. Чуј... чуј... притиснем палцем на казаљке. Стакло прште. Казаљке спадоше. И... сат је био заустављен, При притиску на стакло, пријатељ се беше посекао, и цео