Delo

Б Е 3 Д А Н 21 Сат је био убрљан крвљу. Принесе ми га таквог до самих очију, и гледајући ме тупо, безизразно, продужи шапатом: — Стоји! Не креће се. А људи — ха! Они иду и нестају. Даље нисам могао, скочио сам са седишта и тада... тада... случајно угледам спрам мене, више горе, необично велики сат. Вероватно да је био на том месту стално али због даљине, ненавикнут на треперљиву светлост, нисам га у почетку видео. Плоча, на којој код свију сатова стоји обележено време: часови, минути, секунди, код овог сата беше бела, без иједног знака. На њој је свега једна тамна казаљка. Сат ради. Казаљка се лагано креће у круг, тако лагано, да се њено кретање једва опажа. Гледам у сат и трудим се на неки начин да сазнам колико је сати. Видим белу плочу и казаљку која се креће, и увек показује исто. Пријатељ поче да понавља сасвим тихо: — Показује... показује... белу празнину. На ужасном сату нема секунада, нема ни часова, нема дана, нема ноћи. Једва чујно, ударајући зубима о зубе, пушта глас, који шишти као слаба затворена пара: — У палати смрти не смркава се — не свиће; нема године, нема времена... нема границе... Гледам у тамну казаљку, која се креће без шума, не обележава ништа, не прелази ни преко чега обележеног, и осећам како ми се све мисли скупљају код казаљке и клизе за њом по белој плочи у круг, и не могући се нигде зауставити, шире се у бељини и губе. Цео сат трепери и све брже и брже се окреће око осовине, док му моје мисли следују и почну се истом брзином ковитлати саме око себе. Пријатељ ми се беше силно изменио. Његове очи, његов израз лица, говор, ништа није имало ни приближно сличности с оним како беше на њему пре почетка причања овог догађаја. Изнемогао, с тупим, мртвим погледом и мртвим гласом шапће: — Само још један корак и — не, не даље! — завапи свом преосталом снагом, и стропошта се крај мојих ногу с пеном на устима. Напрезао се да ми још нешто каже. Брзо спустим главу. Кроз зарумењене пенушаве клобуке једва чујно продре устрептали глас: — И ја сам човек. Стајао сам крај њега, без снаге ма шта да учиним. Светлост је била тамна, ваздух загушљив. Лампа је чкиљила. Дах ми је био убрзан, и осећао сам лаку несвест.