Delo

ИЗА ЉУБАВИ 327 — Даринка, ти ме не познајеш довољно. Ти ћеш видети... Ја сам бољи него што ти мислиш. — Не, Вељо, ти се вараш... ја не мислим ништа рђаво о теби. Али ти си тако млад. Ти треба да живиш... Ја се бојим да не будем један терет за тебе. — Оставимо сад то... Терет је лак кад је мио. Моја снага је довољна за двоје. Оставимо бриге за сутра. Видиш, ја ћу питати кога који је патио исте муке... Биће све добро. Нисмо ваљда ни ми ваљали манастире! — Да, Велимире, ти имаш право, ја се надам... све још може бити добро. Поново ће се вратити оне наше шетње... — Наше старе шетње кад смо се само бринули да будемо сами и лепо обучени — додаде млади човек. Коневерзација оста на томе за тренутак. И једно, и друго, бојало се да даљим разговором не отера тај благи дах наде, те претпостави, да се врати у заклон ћутње и да прати своје мисли, гледајући дунавску обал)/, која се, далеко од њих, зеленила између кућа и по попречним улицама. III Јутро које су очекивали дошло је не доносећи никакву промену. — Да ли је то уображење... Шта ли! Ја не знам — рече Дара Велимиру кад су се нашли и измењали два уплашена погледа. — На срцу ми је кисело... озбиљно ти кажем! Даринка је била бледа, уморна лица. Њене очи су гледале празно, а на њеном челу се огледао један нем и изразит бол који као да je говорио младом човеку: — Велимире... Велимире, остави ме, ја сам доиста једна бедница! У једном тренутку, она покри лице рукама и уздахну дубоко. Осећала је стид од себе саме, желела је да се око ње угаси сунце и сва светлост, да је више нико не види. Пешић се сажали на овај бол, са оном животињском нежношћу коју показује мужјак према болесној женки; неспретно се наже према њој, скиде јој руке с лица и погледа је право у очи. Једна крупна суза висила је на врху њених трепавица. — Ах, Вељо... Није право што сад патимо. Зар је грех твоја љубав? Та љубав ми се чини тако узвишена, да није право да ме казне због ње. Да знаш како је било пусто моје девовање,