Delo

330 Д Е Л 0 Поред телесних мука долазиле су још горе бриге око заваравања трага, чекање да цео свет заспи, претерани физички и душевни напори. Дани су пролазили суморни и тешки, ти лепи, млаки и намирисамни дани месеца маја. Пешић је оклевао да прибегне последњем средству. Одвратни примери, научени у судској медицини, излазили су му пред очи однекле, из скривених дубина памћења, као усијане шипке пекле су га судијине речи: уцена, превара, смрт. Седми дан се примицао кобно. — Нема друге! — рече му Даринка тога јутра. — Треба ићи до краја. Велимир је био од оних људи што воле да раде само. посао који им годи, те је своју вољу употребљавао само за своје задовољство. Стога му је било врло тешко одлучити се на овај корак. Али: његова драгана је имала право, и он се реши. То је био један од оних значајних дана у животу, који се човеку зарежу у душу с најситнијим својим приликама. Велимир је био изишао на Калимегдан. Увлачио је дубоко, у се, дим од дувана, и сам лутао по процветалим стазама. Радници су везивали жице за лампионе и украшавали парк. То се спремао кермес, који је требао да почне сутрадан, први дан Духова. Посао им није ишао од руке, јер су мислили да од свега неће бити ништа: тешки облаци, који су предсказивали кишу, притискивали су атмосферу. У ваздуху се осећала запара. Сунце је, с времена на време, пробијало облаке и пекло доста јако. Млади човек седе на први трамвај, тешке душе као да иде на смрт. Није марио куда га носе кола... само нека је даље од кварта у којем је живео. Трамвај га понесе на Славију. Публике је било мало, јер је био тек један сат по подне. Људи су ћутали, уморни од ручка, и посматрали неодређено како куће пролазе. Њихов поглед бивао би тек одређенији, ако би се ко незгодно окачио о трамвај при улазу или излазу. У врху једне споредне улице, на ониској кућици са два прозора, велика као од какве палате, изненади Велимира табла са Богородичином сликом и натписом : Матилда Ковач, бабица. Шга ту ваздан! — рече у себи, одлучно. — Храбро унутра! Велимир ступи у двориште. То је било уско парче поплочане земље, зарасло у траву