Delo

332 Д Е Л О дубини њих, једну усјакталу тачку, као у тице грабљивице, која је говорила да је ова мршава жена на све готова. Шта жели господар? — упита га Матилда, акцентујући на последњи слог. Велимира загуши рђав мирис који је долазио из Матилдина одела; закашља се, промуца неколико неразговетних речи, па се онда поправи, и одрешито рече зашто је дошао. — Што ви мислите о мени? — пресече га Мађарица кад виде у чему је ствар, па настави блажим гласом једну моралну придику, у којој је свака друга реч била: робија, диплома, Сербија, розумете ли. Пешић је пусти да се исприча, па кад она сврши, рече јој одлучно: — Са те стране, ви имате право, госпођо... Ту се сети једне фразе из кривичног права, па је уметну оез предомишљања: — Све се плаћа у реду моралне одговорности. Ми смо погазили један позитиван закон. Тај закон тражи сад свој реванш. Не знајући даље тај пасус из лекције о талиону, он настави из своје главе: — Али ја хоћу да се борим против тога реванша, јер језакон неправедан. Ја вас тражим да ми помогнете за добар новац... — Плаћа?... Наравно да се плаћа... Ја вас не розумем д о п р о. Ко сте ви? — Ђак. — Ах, ђаци не плаћа. То кошта скубо. У Нађ-Печкерек... — Колико тражите, госпођо? Матилда се замисли, па рече после неког оклевања: — Ђак? Сто бедесет динара. Ја гарантирам. Пешићу се то не учини много, па не мислећи како ће платити, одговори: Добро, кад могу довести личност која је у питању ? Сутра у ово д о п а. Велимир се поклони. Кад изађе из ове куће, он се нехотице окрете и погледа на лик Богомајке, насликан невешто и посном бојом на фирми Матилде Ковач. Очи несрећне мајке учинише му се пуне неког вечног страдања и болног сажаљења.