Delo

336 Д Е Л О капи... онај са смеђим брчићима... Није ме остављао целог жура, да је свима пало у очи. Спрема се за виши курс Војне Академије с мојим... — Опструкција, сине мој... јакако, нема то друге. Не дамо ми да се гули народ — доказивао је нешто један мршав чиновник Министарства Финансија, у високој крагни и белим рукавицама. Види... види... молим те, Радосављевићку, како се нацмакала, јади је убили! Начинила се млађа од ћерке. Јој, да сам њен муж: ја бих њој батине! — Цигарете... цигарете! — викала је танким гласом једна импровизована дуванџика и провлачила се кроз шетаче. Љубавни пар прође све осветљене стазе. Велимир је хтео да расположи Даринку. Бацао је конфете, џилитао се серпантинама, купио јој велики букет ружа. Али је у свима његовим покретима одисало нешто натегнуто и неприродно. Његов глас је дрхтао од унутрашње смутње. Једва дочека, кад нађе два празна места, те седе с Даром. Он је посматрао лесе безбрижног света које су се нихале око њега. Слушао је шум свилених хаљина, посматрао скупоцене шешире, мирисао парафиме који су долазили из разголићених мишица и плећа. Река од задовољства и весеља, господства и моде, текла је поред њега. Он није мислио: после колико је свађа дошло до тих свилених жипона, колико је меница протестовано за то перје на шеширима, ни колико се лажи крило у тим намирисаним грудима. Он је само осећао око себе занос. Тај свет, који се таласао пред њим, био је за њега чаровит. Он је осећао жељу да се и сам баци у те гомиле, да се преда тим безбрижним таласима весеља и богаства. Али се његово срце стезало поред љубљене жене, он је осећао да је не може више оставити, да више није свој, и жалио је у дну душе што није више онај студент, који није имао ничега и никога, а чији је ипак био цео овај свет, бар у мислима. Даринка га погледа кришом. Она опази да је невесео, и млада жена заборави поново своју жалост и покуша да утеши љубљеног човека. Што си се ућутао, Велимире? — упита га она. — Прија ми понекад да не говорим ништа и да се предам, својим мислима. — Мислима које су жалосне!