Delo

338 Д Е Л 0 помирљиво се мешао један брадат студент озбиљног лица као У КОња. — Она је воља, моћ да се човек саобрази с утврђеним правилима и захтевима околине. — Саобрази са захтевима околине и слуша своје срце допуњавала га је бесмислено друга једна студенткиња, источњачких црта и кокетерије, па се после осмехивала блажено на озбиљну браду и глупе очи помирљивог студента, што су обећавале велику будућност и сигурне рогове. Пешић заусти да нешто примети на ову студентску дискусију кад нешто пуче поред њега. Даринка диже, уплашено, обе руке у вис, задрхта сва и са једно „Ах!“ полете Велимиру у наручје. — Ту ли си, колега? — чу се из мрака познат глас. — А ја те тражим по целом Калимегдану! Из мрака се појави Радоје, Велимиров друг из школе, суда и собе. Он показа руке да нема више конфета, и поклони се Дари: — Извините госпођице... нисам хтео вас. Али, Дара, сва засута шареним хартијицама, није се обзирала на њега, него је гледала Велимира: слатко, промењена лица и полузатворених очију као мачкица коју милују. — Седи да попијемо по једну — понуди Пешић свога друга и пружи му руку. Међутим, Радоје узе само једну цигарету и удаљи се, достојанствено одбијајући дуванске димове као прави краљевско-српски чиновник. — Како ме ти гледаш заљубљено? — обоати се Велимир својој драгани. — Ко те види нема шта више да сумња! Млада жена не одговори ништа, него примаче своју столицу к њему, узе га за руку и прошапта му нешто, додајући гласније: — Ах, како бих те сад слатко пољубила! — Шта? Шта кажеш? — упита је Велимир не верујући. — Не говори тако гласно. Најбоље још огласи у новинама! насмеја се Даринка. — Сад ће Мађарица нас чекати узалуд!... Велимиру спаде један велики терет с груди. Али се он не предаде оном ранијем осећању љубави без узда и знака питања. Његову душу је испуњавало тада једно тихо, свечано осећање да се више не може продужити као до сад, осећање дужности према том бићу, тој девојци која се прибила уза њ са пуним поверењем. Она је због њега заборавила на свет, на себе саму. Она у њему види све: породицу, личну сигурност, будућност. Продужити овако значило је осудити и даље то женско тело, ту душу на самртне болове неизвесности и незаконитости.