Delo

ИЗА ЉУБАВИ 339 — На пут, на прав пут, храбро, Велимире! — понављао j'e у себи. — Или узми или остави, трећег нема. Млади човек плати брзо своје пиће, па не мислећи да ли ће га ко видети, узе Даринку испод руке. Они оставише онај чаробни свет у свили и светлости, и упутише се на Мали Калимегдан усамљеним и неосветљеним стазама. Око њих је била дубока, тамна ноћ. С Дунава је подухивао тих поветарац као дах ноћњега духа. Ваздух је био пун свежине од бујне непокошене траве. Они су ишли чврсто стегнути једно уз друго. Неколико свитаца, као златне искрице, летеле су кроз ноћ. Велимир прекиде ову тишину гласом који је долазио из најтамнијих шупљина груди: — Видиш, Даринка, ми не можемо продужити овако. Ја не могу више да сносим ово скривање, ове лажи, овај лажни положај. Ја немам ништа више на свету до своје две руке. Али ја сам кадар да радим за двоје. Хоћеш ли да ми будеш жена? Даринка испусти руку свога драгана. Лаганим покретом она му обисну о врат. Једна топла суза окваси подбрадак младога човека. Они остадоше тако, један тренутак, изгубљени у свом немом миловању. — Наш живот неће бити лак, ја то знам — рече млади човек. — Али ја ћу учинити све да ти будеш срећна. — Ох, Велимире, ја сам већ срећна, и ја ћу умети сачувати ово што ми је Бог дао... срећу да ме ти волиш. Пред њима се простирао мрак, непровидан као будућност. Негде, из даљине, чули су се звуци флауте. Велимир је познавао ту песму, и цела његова душа певала је немо те просте стихове: И ми данас остадосмо живи! О, Господе света и вечности, Нек с мирисом јутарњега цвета Глас се ори наше захвалности. Заљубљени пар се поново загрли. Њихове душе су се осећале потпуно срећне у тој тами, где су се губиле, одвише прецизне слике стварности. Њихова бића су се излевала сва у ту млаку мајску ноћ као тонови те далеке песме. Овај прости напев чинио им се као да је измакао из њихових груди, из бујне, непокошене траве и из те ноћи; он је појачавао тајном снагом њихов занос. М. М. Ускоковић. 22*