Delo

В Е К О В И Ја сам тужна веза крајности свих страсти. И велико срце свег одушевљења, Ја сам пуна чаша горкога презрења На доба без душе, без снова и части. Ја сам вечна љубав наспрам пароксизма Осећања свију што у мени живе, Огледало чисто и велика призма Векова у сенци једне перспективе. И моја је душа сред поноћна мира, Док безбројних звезда трну зраци сани, Душа крупног, старог халдејског пастира, Што крај свога стада снива на пољани. У мојој се души, к’о у древно време Обалама модрим освештаних вода, У часима вере мистичне и неме, Огледа фасада индиских пагода; У њој дуну, каткад, са пустара, крици, Оркан дивље страсти што урла и мрви Као дивље хорде; у пожару крви Заруде, одједном, пространи видици. Ја осетим инстинкт изумрлих раса, Свирепост спрам слабих, спрам деце и жене;. У гордости ових кратких, бурних часа Све сатрапске тежње пројуре кроз мене.