Delo

В Е К 0 В И 341 А други пут, када чежња тиха, бона, Прелије, у сјају месечине млаке, И љубав и наде многих милиона, Ја осетим мржњу на горде и јаке; И живим у друштву оних што су знали Живети без гласа, без славе, и сами, Волели све лепо, трпели и пали Скривени у вечна заборава тами. И осећам душом мирис благе амбре, И источну раскош, и љубав и страсти Господара старих поносне Алхамбре Што испише пехар кратке земне сласти. У мени се страсти свих векова боре: Пролазе јунаци с Господњега Гроба У замкове мрачне, где кандила горе, С мачевима тешким, у поноћно доба; У мени су: душа Осамнајстог века И племићи горди у свили и чипки, Ја живим за тренут сред раскошна јека Времена Ватоа, менуета гипки’. И тада се јави хук огромних маса, Силуета оштра бледог Робеспјера, И бунтовни протест трибунскога гласа, И пад старих догми, престола и вера. Ја живим животом историских мена, Страшћу свију гордих, великих и скромних, И пуним животом великих времена, У пролазу људских свих истина ломних. Ја само мрзим наше доба ружно, Где је све средње, све „средина златна". Где се, попут старог и жалосног клатна, Клатило лагано, монотоно, тужно. Сима Пандуровић.