Delo

У К У Т У Седим крај пећи. Моја соба стара Пуна је сенке, мира и топлине; Вечерња студен по окнима шара Игласто цвеће, брегове, долине. Кроз димњак хуји. С кровова и грана По кашто ветар снег расути збрише, Те бели талас прсне са свих страна. У соби тамни све више и више. О, вече тихо, већ се боли ближе, Ма да ме згрева твоје тамно крило; Лепота твоја пред очи ми ниже Спомене свега што је давно било. Ја видим себе, ведрог малишана, Из школе идем, са снегом у коси, Долазим кући, а преда ме Нана: Грли ме, љуби и у собу носи. А кад се згрејем, ја седим и радимг Коцкице ређам, те високу, јаку, Чаробну кулу без умора градим И заспим тако занесен у мраку... О, срећно дете! О, детињство моје! Наивне жеље, успављиви снови! Зар никад више? Где су светле боје? Зар вечно мутан овај живот нови?