Delo

УЛИЧНИ ЛЕШ ПРИЧА На скорашњем састанку апстинената говорило се обимно о васпитном утицају интелигенције на широке народне масе у последње време и о успесима које је ово или оно удружење постигло за време од кад смо почели живети самосталним животом. Годинама се ишло корак по корак напред и признање је најзад додељено заслужнима, као и целом васпитном систему по коме се до сад радило. На крају једног ватреног говора маса се ускомеша а један баритон проломи ваздух узвиком: — Слава мртвима! — Слава им! — одјекну из гомиле. — Живели живи, који се боре под заставама разума! — Амин! — отпеваше стотину гласова. И лепе жеље почеше се рађати. Тада један добро однегован стари господин, с ружом у рупици од капута, устаде, испрси се, ману руком око себе и погледа значајно и са извесне висине на присутне. — Чујмо! чујмо! — отиште се шапат преко стотине уста. Стари господин се накашља, повуче левом руком прсник на ниже и викну опорим старачким гласом: — Живело ново друштво! — Живело! — одазваше се слушаоци за првим столовима. — Нека би данашњи систем моралног васпитања остао на вјеки вјеков у славу човечанства! — Тако је! — одазва се гомила. — Глупост! — рече неко у гомили. — Шта? — Глупост, кажем — понови јасно и отегнуто Иван По-