Delo

УЛИЧНИ ЛЕШ 349 повић, неки мали чиновник. И његово маљаво лице са два светла прожижућа ока промоли се напред. — Ја то кажем, јест... — рече он одлучно. — Славите систем васпитања; а ја вам кажем: требаће нам педесет година да се одучимо од њега и толико да створимо онакав какав треба да је. А морал? Тричарије... Он већ одавно стоји у обрнутој сразмери с годинама нашег васпитавања. — То значи говорити напамет! — загрми стари — и ја протестујем против испада! — Варате се. Доказаћу примером... Гомила се утиша да чује како ће се све ово свршити. Неки су помињали двобој, а старац је шкрипао зубима. Међутим Иван Поповић врати се мирно на своје место и поче: „Реч је о оним ројевима одрпане деце која се свакодневно провлаче кроз метеж градских улица, по окрајцима вароши и на шеталиштима. — Да ли сте ви мислили о њима? Ко зна?“ „Познавао сам једну девојчицу која се често виђа по београдским улицама у свако доба дана. Често пута касно у ноћ сусретао сам је пред позориштем и хотелима, измучена, снуждена лица какво имају људи који дуго гладују. Она је стајала обично у крају, на полуосветљеном простору ван гомиле, с изразом у очима који често сусрећемо по угловима улица, у људи што просе али не умеју прозборити ни једну реч у знак молбе. И увек кад год бих је видео, талас сажаљења обузимао ми је душу. Многа бедна створења изгледа да су дошла на свет само зато да би се могла патити. Девојчици је могло бити тек тринајест година, но њено чело било је већ избраздано, а лице постарело жуто, с јабучицама које су вириле кроз танку кожу и очима дубоко упалим у модре измрежане колуте под челом. Цело лице одавало је крајњу глад или дуготрајну болест и оно ме је однекуд силно опомињало на једно драго ми створење које одавно покрива земља. Отуда сам с тугом пролазио поред ње и мој болни осмех пропраћен је увек по неким ситним дарком који бих јој спустио у руку. Она је ћутом примала дар без трунке захвалности... * Једне вечери задржао сам се дуже на клупи једне споредне стазе Малог Калимегдана. Вече је било ћутљиво, суморно и дан се тегобно повлачио испред млаке ноћи која је обећавала кишу.