Delo

ШАРЛ БОДЛЕР 363 организам, престају са потчињавањем своје енергије целокупној, а анархија која се ствара, чини декаденство целине. Друштвени организам не може умаћи овом закону. Друштво ступа у декадентство, чим се буде и сувише развио индивидуални живот под утицајем стеченог благостања и наследства. Исти закон управља развићем и декаденством оног другог организма, који је језик. Декадентни стил је онај, где се јединство књиге распада, да би дало места независности стране, где се страна распада, да би дала места независности реченице, и где се реченица распада, да би дала места независности речи. Садања литература обилује примерима, који оснажују ову хипотезу и правдају ову аналогију. Критика се може ставити, да би дала свој суд о декадентству, на два, до противречности одвојена гледишта. Пред једним друштвом које се распада, римском империјом на пример, може се посматрати са првог гледишта целокупни напор и утврдити његова недовољност. Друштво живи само под условом, да остаје способно за страшну борбу за опстанак у конкуренцији раса. Оно мора да ствара много снажне деце и да подиже на ноге много храбрих војника. Ко буде испитао ове две формуле, наћи ће у њима све личне и грађанске врлине. Римско је друштво рађало мало деце. И дошло је до тога, да није могло стварати народне војнике. Грађани су се мало интересовали очинским бригама. Мрзели су суровост логорског живота. Критика, која са тог општег гледишта испитује друштво, везујући последице са узроцима, долази до закључка, да су умни смисао уживања, фини скептицизам, прекомерно раздражење од утисака, несталност дилетантизма, биле друштвене ране римске империје, и да ће бити увек и у сваком другом случају друштвене ране, које су одређене да униште целокупно тело. Тако размишљају политичари и моралисте, који се баве количином снаге коју може да да друштвени механизам. Друго ће бити гледиште чистог психолога, који посматра исти механизам у његовој појединости, а не у производу његовог општег рада. Он ће моћи утврдити, да баш за његову радозналост та појединачна независност преставља најинтересантније примере и случајеве нечег нарочито узбудљивог. Ево, како би, од прилике, психолог размишљао: „Ако су грађани у декаденцији слабији као радници за величину земље — нису ли далеко способнији као уметници за унутрашњост своје душе? Ако су неподесни за лични или јавни рад, не значи ли, да су подесни