Delo

364 Д Е Л 0 за усамљено размишљање? Ако су рђави произвођачи будућих генерација, не значи ли, да су извор финих утисака и изобиља финих осећања, учинили од њих старине, али префињене виртуозе у уживањима и боловима? Ако су неспособни за дубоку верску преданост, не значи ли, да их је њихов сувише образовани ум ослободио предрасуда и да су дошли, обишавши све идеје, до те највише правде, која уважава сваку доктрину, искључујући сваки фанатизам? Свакако један германски поглавица из II. века био ја способнији да освоји римску империју, него што је један римски патриције био способан да је брани; али је Римљанин, образован и фин, представљао богату ризницу људског искуства, љубопитљив и далеко од заблуда, каквог познајемо, на пример, императора Хадријана и Цезара, аматера из Тибура. Велики разлог против декадентства је у томе, што ово нема сутрашњице и што га увек гази варварство. Но је ли то несрећна судбина свега што је необично лепо и ретко, да не попусти пред бруталношћу? Ми смо у праву кад признамо неправпу такве судбине, и да више волимо пораз декадентне Атине, него ли тријумф снажног Македонца". Психолог, кога замишљам, исто би тако размишљао на пољу декадентних литература. Рекао би: „Ни такве литературе немају сутрашњице. Завршавају променама речника, префињеним речима, што ће стил учинити несхватљивим будућим генерацијама. Језик браће Гонкура ће кроз педесет година разумети само специјалисте. Шта то мари? Зар је пишчева циљ, да буде вечити кандидат свију векова? Ми уживимо у ономе што ви називате кварењем стипа и наслађујемо са собом заједно префињеност наше расе и нашег времена. Остаје само да се види, да ли није ово наше издвајање у ствари аристокрација, и да ли већина глесова у естетском смислу преставља само већину незнања. Сем тога, — пошто је доста детињасто веровати у бесмртност, јер се приближују времена, кад ће људско памћење, претоварено изванредним бројем књига, створити банкротство слави — још би и било глупо не поносити се умним задовољствима. Дакле, уживајмо у чудноватости својих идеала и облика, па ма се повукли у усамљеност, до које нико не долази. Они који нам буду дошли. биће заиста наша браћа; а нашто жртвовати другима оно, што је најинтимније, најособеније у нама?“ Ова два гледишта, као што се види, имају, бар по изгледу, своју логику, јер нас уче изучавању историје и животном иску-