Delo

ШАРЛ БОДЛЕР 365' ству, да постоји узајамно делање друштва на јединку и да се лишавамо благодети тог делања, ако изолујемо своју енергију. Породица је права друштвена ћелија, а не јединка. Потчинити се за јединку, не значи само служити друштву, већ и самом себи. Ово је велика истина, коју је Гете открио и извео. Ретко је да то погоди сасвим млад уметник. Обично се колеба између побуне свог индивидуалитета и прилагођавања средини, али се баш може у таквом колебању наслутити мудрост будућих одрицања. По неки имају ипак храбрости, да се одлучно ставе на друго гледиште, које смо изложили, па ма се и доцније и кајали. Бодлер је још као врло млад, имао храбрости да усвоји ово држање и смелост, да се у њему до краја одржи. Он се прогласио за декадента и истраживао је, зна се са каквим пркосом, све што у животу и у уметности изгледа болесно и извештачено. Најмилији су му осећаји они, који потичу од мириса, јер могу да узбуде више но друго што чулно, нејасно и тужно, што у себи носимо. Омиљено годишње доба му је крај јесени, кад нека дражесна меланхолија очарава небо које се мути, и срце које се грчи. Часови нарочитог чара су му вечерњи часови кад се небо боји, као у дубини ломбардијских слика, нијансама неке мртво-љубичасте и зелене боје, која изумире. Женска лепота му се свиђа кад је прерано дошла и кад је скоро мртвачки мршава, са елеганцијом скелета и са неразвијеним мишицама, — или пак кад је и сувише позна и на заходу зрелости: И твоје срце, мучено као бресква, Зрело је, кб твоје тело, за паметну љубав. Арије пуне миља и чежње, чудни намештаји и необичне слике су обавезна пратња његових суморних и веселих мисли, или „болесних и бујних“, како то он често каже. Омиљени су му књижевници они, чија сам имена мало час поменуо, писци изузетака, и који су, као Едгар По, затегли до халуцинација свој нервни апарат, као беседници мрачног живота, чији је језик „већ превучен зеленилом распадања111. Он се осећа привучен некаквим несавладљивим магнетом, у ком се блиста оно, што он сам назива чудноватошћу, „фосфоресценција трулежи“. У исто време, његово силно презирање вулгарног, избије на површину у крајњим парадоксима и у напорним мистификацијама. Они, 1 Теофил Готје: Студија о Бодлеру.