Delo

ЦРТЕ ИЗ АВТОНОМИЈЕ УГАРСКИХ СРБА (поводом уништења српске народне црквене автономије) II Српски епископи у Карловачкој Митрополији нису само из властољубља и среброљубља били попустљиви према разним пропозицијама државне власти. Попуштали су они много пута и из страха, јер одупирати се била је врло тешка ствар. Са додељеном и мрском улогом да буду у народу експоненти државне власти и нека врста кротитеља непокорног племена ретко су имали ослонца у народу. Међу собом су као супарници били несложни, митрополита су обично подривали из жеље да дођу на његово место. Најтежи је свагда положај био самих патријараха и митрополита. Српски првоепископ у Угарској од увек има тешки задатак да буде посредник између највећих противности. Народ очекује од њега да буде заточник вере и народности, државна власт да буде сатрап и експонент; Беч да њему служи, Пешта да њој кулучи. Вера му налаже, да буде узор кротости и уздржања, људи му поверавају милијоне, да их с њима троши и гости их, да га на миру остављају. Нико му не помаже а сви траже од њега политичких услуга и новчаних жртава; који се зову браћа по епископству ти траже највише, то јест све. Он обећава свима али да задовољи потпуно не може никога. Епископи суфрагани га подривају да дођу на његово место. Ако не зато, онда зато, да послуже другима, који хоће да га потисну. Он скупо плаћа чуваре, који кад се покажу непоуздани, приморавају га да тражи чуваре, да га чувају од чувара. Ретко је остајало српским патријарсима и митрополитима у Угарској снаге да бране слободу народа и цркве. Једва су