Delo

ЦРТЕ ИЗ АВТОНОМИЈЕ УГАРСКИХ СРБА 369 што је Народ Српски одржавао у верности према династији хабсбуршкој умро је — после ручка код Колонића. И патријарх, који се у свако доба могао преместити камо се за добро нађе, и с којим се у време, које није имало много обзира ни скрупула, тако лако могло изићи на крај, заиста не би био имао снаге да одбрани народ од насилне уније, која је баш у то доба наметнута трећини романског народа, да није народ имао јаку верску и народносну свест и купио се на сабор (у Баји) без пријаве властима и без комесара. После смрти патријарха Арсенија III остао је народ у жалосном и тако рећи очајном стању, у каквом је био и последњих година Арсенијеве управе, у грађанском рату са Мађарима. у којем се радило о истреби једних или других. Како је прошао наследник Арсенијев митрополит Исаија Ђаковић није познато. Митрополит Исаија умро је после године дана такође у Бечу. Зна се да је један Језуита, који је писао извештај о српским стварима, још за живота Арсенијева навео, да је патријарх слаб старац, кога треба чим заплашити, а главни је кривац епископ Исаија, с којим шта треба радити, то ће он (извештач) усмено рећи. Дакле намењивало се епископу Исаији нешто, што се није смело на артији написати. У најкритичнијем времену борбе противу Ракоција често се мењале црквене поглавнце cpnског народа, за четири године(1706—1710) четворица. Народ је остајао у најкритичнијем времену без главе. Неће бити да је то било случајно, Да се сам није умео наћи у тешким приликама, без сумње би и он и његова православна црква још много горе прошли. Много је шкодила народној борби за Привилегије борба у епископату за митрополитства Вићентија Јовановића (1731 до 1737). Као што је Вићентије као епископ подривао свог митрополита Мојсија Петровића (о ком писаше руски учитељ Суворов, да су му многи еипскопи смрт желели, што га је пре времене у гроб отерало) тако је и он подриван од својих суфрагана, а особито од епископа бачког Висаријона Павловића. До времена њихове борбе они су обојица били јаки браниоци народних и црквених права. Они су обојица са осталим посланицима на Сабору 1731 године потписали обвезу, да неће признати за митрополита, који не би био постављен за обе митрополије (Београдску и Карловачку), чему се комесар толико одупирао. Остали су и после опоненти Сабора пропозицијама, Дело, књ. 69. 24