Delo

370 Д Е Л О које су из Беча долазиле. Митрополит Вићентије је још као епископ арадски с највећом одлучношћу бранио против уније српско и романско православље оног краја, и такав је остао до краја свога митрополитства, када га као „опасна човека" нису царске власти пуштале у Аустриску Влашку и тражиле да се на нарочитој министарској конференцији узме у претрес митрополитово опће држање. (С друге стране су га баш органи власти, аудитор Костка у Сегедину, да би народ од њега одбиле, клеветале народу да је унијат!) Владика Висарион такође „немирна глава“, који се владао „као да стоји на челу засебне области и показивао писмо са златним словима и краљевским печатом и уверавао народ да га је цар учинио војничком, светском и црквеном поглавицом не изузимајући ни римокатолике“, који је радио на том да ослободи народ испод вармеђске јурисдикције, сматран је за једног од виновника револуционарног врења у српском народу, које се у 1735 години на све стране осећало. Кад су се пак њих двојица завадили, претворила се борба против непријатеља Привилегија и слободе народне у огорчену међусобну борбу, у којој се трошио тако велик део снаге народне. Завадили су се пак због власти и достојанства. То је признао сам владика Висаријон, кад је једном у затвору напит бацио на земљу црвену капу владичанску и рекао: „Због тебе се ми бесимо; нећу те више на главу метнути“. Саблажњивом борбом и међусобним нападањем и клеветањем изгубили су супарници углед и код народа и код власти. Гриф Хамилтон, који је пре тога љубио ципелу митрополитову, био му је сад безобзиран судија. И он и његов противник имали су у Бечу подруме да карловачким вином умилостивљавају господствујушче не више у корист Привилегија него сваки у своју корист. Митрополит грдно осрамоћен није дуго живео и велики пораз му је јамачно убрзао смрт. Мртво тело му није погребено у земљу него је смештено на кулу цркве у једном сремском манастиру. Трагично је свршио и наследник Вићентијев питријарх Арсеније IV Јовановић. Онје управљао црквом у врло тешком времену. И ако је српски народ у то доба пролио не мало крви у рату против Турака, а мало затим да одбрани наследство Марији Терезији, Угарски Сабор је одлучио да се неке војничке .границе, у којима су Срби живели, развојаче, те да они, који су недавно командовани у ретко крваву борбу против мађар-