Delo

ЦРТЕ ИЗ АВТОНОМИЈЕ УГАРСКИХ СРБА 371 -ских устаника, дођу под јурисдикцију мађарских власти, и та се одлука за управе Арсенијеве постепено и изводила. Патријарх је имао много муке да од насиља мађарског одбрани народ и цркву. Претио је и оставком, а другом приликом тражио је од царице да или она узме народ у заштиту од насиља Мађара или му допусти да се сам брани. „За овакое острое предложеше — стоји у Општем Листу Пећске Патријаршије у XXXV Гласнику С. У. Др. — наредбом Мажаров чрез Фелчера варадинскаго.. отправлен бист Јун 18, но понеже крепкаго здравија бил и таки почео се лечити доживел до Јануарија седмаго л. г. 1748.“ Концепат таког предложења заиста се налази у Митрополијској Архиви у Ср. Карловцима. Врло лако може бити, да је положај и поверење у Арсенија пољуљала и велеиздајничка афера кнеза Кантакузина. Влашки кнез Константин Кантакузин беше наиме оставио руску службу и дошао је (1744 г.) са братом Рудолфом у Беч и ту почео спремати заверу. (Да подстрек за тај преврат није потекао из Русије, као што би се могло мислити, види се из неких неизданих списа у бечкој Државној Архиви, који сведоче да су ■Французи у Пољској наговорили кнеза да спреми заверу). Кнез се поче 1745 договарати са београдским пашом, да Турци ударе, а Срби ће потпомоћи акцију. У заверу је посветио кнез и патријарха Арсенија, његова рођака поштара у Гложану и једног архимандрита. Патријарх је, стоји у истражним списима парнице вођене против кнеза Кантакузина, прво апробовао ту ствар а после ју је властима пријавио, те зато није ништа одговоран. Јесу ли у Бечу ипак потпуно веровали у искреност и поузданост патријархову, велико је питање. Поткопавали су га највећма баш власти саме. Неки авантурист и пробисвет, који се издавао за православног монаха, по имену Симеон Христијан. беше се додворио митрополиту Вићентију и неким српским епископима и постао председником конзисторије а после војничким свећеником. Тај Симеон Христијан, који је направио у Митрополији читаву „конфузију“ и узбунио против патријарха један део народа и војничких часника, изгледа да није био друго него обичан шпијон. (Има у бечкој Државној Архиви једно његово француски •писано писмо, управљено на једног му покровитеља, из којег се види, да је дуже времена био у једном католичком манастиру и ту је вршио духовне егзерциције, те према том није био ни православан, а тежио је да постане српским епископом!) С друге 'Стране био је патријарх подриван од неких властољубивих епи-