Delo

372 Д Е Л 0 скопа, особито од арадског епископа Исаије Антоновића, који јепротив његове воље у Бечу за себе израдио администрирање карансебешке епархије. Ни други епископи нису слушали патријарха. Разуме се, да су непокорни епископи јако слабили патријархову позицију у народној борби. Патријарх, који је једва главу своју бранио, па како се види, није ни њу могао да одбрани, тешко да би био могао што учинити за народ и цркву,. да није уза њ било енергичнога Сабора од 1744. Патријарх Арсеније IV умро је пре времена, да се начини место за властољубивога и подлога Исаију Антоновића. Већина посланика није била за њега, али је он био кандидат двора и при његову избору неки војнички часници посланици потегли су у његову корист сабље те мал’ није дошло до крви. Митрополит Исаија Антоновић избегао је заслужену казну за своја недела можда само тим, што је на неколико месеци после избора за митрополита умро. Најпосле можда он није ни избегао ту казну. Људи су научени да сматрају за казну само оно, што очима виде, али има казни које и ако се не виде, нису мање од оних, које се виде. Мучење савести није мала казна. Сећање на патријарха, који је страдао за ствар, коју је он издавао, није митрополиту Исаији сладило последње дане живота, него му је могло узнемиравати савест. Могло му је узнемиравати савест и сећање на начин, којим се докопао митрополитске столице. А савест је чудна сила. Човек често примети да је има тек онда, кад учини зло дело. Јуда Искариотски кад је продао учитеља није знао да има савести. Митрополит Исаија ваљда је, кад се толико отимао за митрополитство, осећао снаге да дуже ужива то достојанство. Према томе и његова је смрт дошла изнанада. Нарочито огорчена борба водила се међу епископима који су аспировали на митрополитство за sedis vacantia-e. Кад би који од њих склопио против својих такмаца тајни савез са патронима у Бечу, судбина противника није била нимало завидна. Навешћемо један случај из критичног времена, кад се уређивале Привилегије, издавали Регуламенти. На Сабору 1769 водила се права истрага против неколико епископа, баш против оних, који су уживали народно поверење и одупирали се највишим пропозицијама. Најгоре је прошаоепископ пакрачки а потом новосадски Арсеније Радивојевић. И против њега су поднесене комесару тужбе због разних зло-