Delo

ЦРТЕ ИЗ АВТОНОМИЈЕ УГАРСКИХ СРБА 373 употреба а касније је оптужен содомским грехом, због којег је и епархију изгубио и у највећој беди потуцајући се по свету умро. Шта су власти против њега имале, због чега је могуће да су му и сви преступи у политичке сврхе само подметнути, ми знамо на основу издатих докумената боље, него што су могли знати његови сувременици. Још 1766 претресало се на једној седници Илирске Дворске Депутације питање, шта да се ради са пакрачким епископом Арсенијем Радивојевићем. Дошав у Беч као митрополитов егзарх, (кад је за ту мисију употребљен значи да је морао бити довољно способан и спреман клирик) упознао се у Бечу са руским послаником, те је после као епископ помоћу тог познанства добио из Русије више одежда и црквених књига. Така се кривица у Бечу није лако праштала и Дворска Депутација се саветовала како да се казне владика Арсеније и његов секретар Георгије Кабајић, а да се не увреди Русија. О секретару владичином рекао је председник Депутације том приликом: „И ако би требао да буде кажњен и уклоњен из епископског двора и због других ствари, из политичких разлога треба га засад на миру оставити. Доћи ће време, да ће он због другог чега моћи бити уклоњен. Пашће он већ у клопку, да ником неће пасти ни на ум, да је управо кажњен због преношења руског дара из Беча у Пакрац". Ваљало је дакле чекати другу кривицу или је по потреби створити. На Сабору 1769 подигнута је против епископа Арсенија оптужба, да је на поклон добивене ствари скупо продавао, а у Бечу му се, као што видесмо није то замерало, него што је поклон уопће примао. Друго, што му се не може замерити, било је, што се као администратор костајничког владичанства свом одлучношћу одупро најјачем атаку на православље од стране генерала Петације, који је од Срба манастир Марчу отео. У једном писму из тог времена пише Радивојевић: „С генералом (т. ј. грофом Петацијем) у великој злоби и свађи живим... На мостове кустодију поставили, од свјашчеников наших никого не дајут пропустити... ЈБуде на сваки начин прелшчајут и претет живе на колце надјевати". После узбуне Новосађана против владике Арсенија и митрополита због Регуламента од 1777 овладало је код њих огорчење на јерархију, у првом реду на њиховог владику Арсенија. Тако расположење могло се против владике врло