Delo

376 Д Е Л 0 кучирајући кроз Карловце провезла, због чега да је митрополит у вишњама отров узео1. Патријарх Јосиф Рајачић дочекао је са Војводином, која је Народ Српски доста жртава стала, многа разочарања. Обману Беча брзо је осетио како он тако и бан Јелачић, у првом реду сам на себи. Класични сведок епископ Никанор Грујић у својој Автобиографији пише међу осталим: „У новој Војводини дошао је на чело политичке управе генерал Мајерхофер... Начело германизације је искало да се истискују наши људи из управе“. Рајачића су „хтели да огласе да болује духом и умом па да му наметну епископа бачког за администратора. Бана Јелачића cv секирали док није изнемогао умом. С патријархом су радили то исто, али овај није се дао сломити, него је издржао све секатуре њихове и чекао да га збаце“. Кад се враћао из Гаштајна, добио је из Беча засебан пароброд али „да нигде не стане код брега дунавског“. „Мене је (пароброд) тако чувао, да се нисам могао састати ни с ким у Пешти“. Чуван, да се ни с ким ради каквих преговора и договора не састане и да ником не изда тајне, које је у толико боље ваљало чувати, што се на бурне оне догађаје имала намера скорим копрена заборава бацити, окован и ако не гвозденим ланцима него златним ланчићима, као и многи други српски архијереји, опкољен шпијонима бојао се и за живот и водио је, као што приповедаше покојни прота земунски Ј. Вукадиновић, собом кувара, кад је са Грујићем на далеке путеве ишао. Међутим није се радило о уништењу тела него душе. Кад је укинута Војводина, дух му је био сломљен. У једном писму цару даје израза својој „констернацији", с којим осећањем су обично завршивали живот српски првоепископи у Угарској. Не дуго пред смрт поручио је по Грујићу цару, да не може да излази из собе, али још може мислити и говорити, а не може да умре док не види да је Величанство испунило праведне жеље Народа Српског. Тешко је било живети, тешко умрети. Последњих дана живота рекао је Грујићу: „Синко, ту је крај живота мога; ја не могу живети више него осам дана. Немој ми више долазити11. 1 Личност, која је то приповедала, није врло поуздана, нити има с друi е стране потврде за такав свршетак Станковићев. То казивање могло је постати због напрасне смрти тога митрополита. Ако је оно међутим истинито, онда је дотична женска јавно учинила саблазан или из освете или наговорена или поамићена нротивницима митрополитовим, јер њен добро схваћени интерес захтевао је да одношај у тајности држи.