Delo

ЦРТЕ ИЗ АВТОНОМИЈЕ УГАРСКИХ СРБА 37 7 Патријарх Самуило Маширевић водио је због автономије велику борбу са народњацима. Противности су биле велике и борба је била врло огорчена. Патријарх је мислио да му је и сам живот у опасности и направио је тестаменат за случаЈ да од народњака убијен буде. Тај факт јасно обележава његово расположење при крају живота. Патријарх Прокопије Ивачковић после многог подривања и сплетака Анђелићевих приморан је најпосле у Будимпешти, да због душевне слабости затражи пензионисање. Именовани патријарх Г ер ма н Анђелић умро је сломљен, од народа до смрти мржен а на крају и од угарске владе напуштен. Околину су му у јавности оптуживали да му је јастуком смрт убрзала, а да је од ње опљачкан о том се водила велика парница. Оптужени су додуше од највишег суда ослобођени, али је главни међу њима, један придворни калуђер, самоубиством завршио живот. Патријарх Георгије Бранковић стекао је високу благонаклоност тим што је као народњак при избору патријарха, издав своју странку гласао за Анђелића. Уз то су народњаци били уверени, да је клупске тајне издавао комесару. Мађарима се умилио знањем мађарског језика. Као мађарски човек постао је патријархом али је касније запливао у бечке воде. Кад је једном угарски министар председник одредио без споразума са Бранковићем рок Синоду, Бранковић је против тога протестовао и краљ му је дао за право. То је патријарх Георгије при отварању Синода констатовао и ту констатацију у званичном листу публиковао. Онда га је полузванични лист угарске владе назвао грчком варалицом (graeca fides). Касније је у српској и мађарској јавности оптужен разним дефраудацијама. Кад је и један српски епископ изишао са јавном оптужбом у тој ствари, онда је већ јасно било, ко му стоји за леђима. И ако никад није судски утврђено, је ли патријарх Георгије Бранковић заиста дефраудант народ је делом узео непријатељски положај против патријарха, делом је посматрао патријархове муке сасвим равнодушно шта више као радознао гледалац. Биће да је то зато било, што у народу све већма сазрева уверење, да је за једног првојерарха дефраудација и оно, што спољашњи форум за то не сматра. Већ само приватизирање патријарашких прихода који износе милијон и коју стотину хиљада круна, са гледишта евангелског морала несумњиво је отимачина. Тако је дошло до тога, да је већина