Delo

ЊЕГОШЕВА СТОГОДИШЊИЦА 389 Као владалац био је поглавар народу, који је долазио цетињскому манастиру, и то је, осим у заједничким борбама против Турака и Млечића, била готово сва веза између оних племена српских, које је називао својим. У исти је мах требало и стварати државу и одржавати је од спољашњих непријатеља. У држави је требало завести и легислативу и егсекутиву, — и владика Раде не само да доноси закон о порези него и сам собом купи порезу. Његове мисли далеко га воде, оне обухватају све покрајине истога језика, а приморан је, да великим силама (Турској и Австрији) уступа и од своје сиротиње; он се ставља на чело народу и води га, али и бежи од њега и долази на мисао, ,да га остави завазда: он би хтео да буде отац свему народу, врбује и католике и мухамедовце, а приморан је, да убија и рођене синове своје. Ни један владалац није дигао већи споменик своме народу (већина његових дела није ништа друго до апотеоза Црногорству и Српству), ни један није осећао тако дубоко народне невоље, да због њих, и као свештеник, чак и „с Богом правду започиње“: „Ма ако смо за rp’jex прађедовски закривили, да се измучимо, ма нијесмо, да се истражимо, јер ако се редом истражимо, ко he ти се за гријех кајати, који паде на српско кољено, ко ли he ти уживат’ милости, кад се једном на Србе смилујеш?“ па је и тај владалац приморан, да му рече: „Ви не дате седлат' ни уздати, правда ви је, што је вама драго, ко је икад на свијет дочека, а од ђеце једне распуштене штогод друго до вјечите муке? Тешко томе, ко о вама брижи!“ Владари су црногорски били зато владари, што су били владике, — он ie био владика зато, што је био владар. Био је дубоко религијозан, али с црквом није могао да ступи у сталан однос, и кад је ова тражила оно, што је против природе, он је остао „предан слуга матере природе“. Ништа људско њему није било страно, па шта више он, ако и духовник, не гради разлику